U okviru podcasta „Ako ćutimo, one su same“, koji je deo kampanje „Niste same, imate prijatelje“ kompanije m:tel, Jelena Trivan razgovarala je sa ženama iz Bosne i Hercegovine koje su pretrpele porodično nasilje. Njihove priče pokazuju koliko je nasilje često skriveno, ali i koliko su snaga i upornost žrtava ključni za izlazak iz začaranog kruga.

Jedna od sagovornica, fakultetski obrazovana žena sa stabilnim poslom i rešeno stambeno pitanje, delila je svoju priču o tri godine života u nasilju. „Predrasuda da samo socijalno ugrožene žene trpe nasilje nije tačna. To se dešava u svim društvenim i imovinskim slojevima“, kaže ona.

Suprug koji je vršio nasilje bio je obrazovan, trezan, bez problema sa alkoholom ili narkoticima. „Kada biste ga upoznali na ulici, delovao bi kao pristojan čovek, neko koga poštujete, za koga nikada ne biste pretpostavili da je nasilnik. Ja sam ga upoznala i odlučila da bude moj suprug i otac mog deteta“, priseća se.

Prvi znak psihičkog nasilja javio se kada je trudna suprug počeo da pretražuje njen telefon, zahtevajući objašnjenja za svaki muški kontakt. „Bila sam uverena da to nije fizičko nasilje, ali tada sam shvatila da sam žrtva psihičkog nasilja.“

Kontrola i izolacija postepeno su je činile zavisnom, iako je bila samostalna žena. „Prvo malovažavanje, ubeđivanje da ne mogu bez njega, pretnje da će mi oduzeti starateljstvo nad detetom, korak po korak, dok nisam verovala da stvarno ne mogu da živim bez njega.“

Fizičko nasilje je eskaliralo tokom godina. Jedna od najsurovijih scena desila se kada je bila povređena na ulici: suprug joj je prebio nos, ostavio je krvavu i samu, dok prolaznici nisu stali da pomognu. „Nazvala sam njegovog brata koji me je odveo u hitnu. Kada sam pokušala da prijavim nasilje u policiji, slali su me sa jedne stanice na drugu. Ipak, inspektor je na kraju uzeo moju izjavu, ali nakon prijave, suprug je oteo dete iz mog auta. Tek tada sam shvatila da je borba počela i da moram skupiti snagu.“

Njeno dete je, iako malo, razvilo sećanje na nasilje, a kontakt sa ocem je regulisan, ali često problematičan zbog njegove agresivne prirode. „Morala sam da pokrenem novi postupak da smanjim kontakt zbog bezbednosti deteta. Morala sam da ga zaštitim, a istovremeno sačuvam istinu koju ću reći kad poraste.“

Opisuje i emotivne mehanizme nasilnika: „Bio je savršen u nekim trenucima, posvećen porodici, davao lažan osećaj sigurnosti. Ali svaki takav trenutak bio je deo ciklusa kontrole i sadizma, gde modrice i bol postaju deo svakodnevnog života, a vi učite da podnosite, da preživite.“

Njena snaga rodila se postepeno, uz podršku prijatelja, ali i unutrašnju odlučnost da se izbori za sebe i dete. „Odluka da pobegnem doneta je u januaru 2020. godine. Morala sam da zaštitim i sebe i ćerku. 

I uspela je. Njena borba i dalje traje, ali kako kaže, ona danas ima svoj mir. Ova ispovest jasno pokazuje koliko je nasilje složeno, koliko je teško prepoznati rane znakove, i koliko je važno da društvo i institucije aktivno reaguju. Svaka žena koja preživi ovakvu priču ima snagu da inspiriše druge, ali i potrebu da svet shvati da nasilje nije pitanje klase, obrazovanja ili materijalnog statusa, već opasna realnost koja može zadesiti svakoga.