Anita Senaratna, BBC-ijeva novinarka iz Bristola, opisala je putovanje koje joj je obeležilo život, a njenu ispovest prenosimo u celini.
- Vraćala sam se dečkom u naš hostel u Berlinu nakon obilaženja pabova kad mi je rekao da mu treba neko vreme za sebe. Putovali smo zajedno manje od dve nedelje. Bio je neraspoložen još otkako je izašao iz aviona u Parizu. Za to je okrivio džet leg, ali je ostao u takvom raspoloženju idućih 10 dana. Pokušavala sam da budem zanimljiva i privržena kad god sam osetila da je udaljen, ali činilo se da ga to još više iritira. Nije mu bilo zabavno, ali nisam ga ni prisilila da ide.
Tokom obilaženja pabova kao da mu se promenilo raspoloženje i izgledao je srećno, čak me je deo puta prema hostelu držao za ruku. Shvatila sam da me već danima nije držao za ruku i oči su mi se zasuzile. Čak mi je i pobegao jedan jecaj.
- Mrzim kad to radiš. Neophodna mi je pauza. Nisam trebao da idem na ovo putovanje - rekao mi je dok me je puštao iz ruke.
Nikad pre nije tako razgovarao sa mnom, pogotovo ne kad sam plakala.
- Zašto si onda rešio da kreneš na ovaj put? - pitala sam ga.
- Jer nisam znao da će biti ovako! Tako si zavisna o meni. Zašto ne možeš da se prestaneš da se ponašaš kao izgubljeno mače?! - rekao mi je. Ozbiljno misliš da sam takva? Da li bi neko ovo uradio da je zavistan o svom dečku? - pitala sam ga i krenula prema slobodnom taksiju koji se upravo zaustavljao uz put.
- Pretrčala sam put, uskočila na zadnje sedište i nestala u noći, dajući mu sav prostor koji mu je trebao. Je li bilo nezrelo? Apsolutno. Bih li danas na taj način rešila situaciju? Verovatno ne. Ali u tom trenutku, dobro sam se osećala radeći to što sam napravila.
- Razmišljala sam o tome da ostanem napolju celu noć, ali sve je bilo zatvoreno, pa sam zamolila vozača da me odvede nazad u hostel. Kad je moj dečko sat vremena kasnije ušao u sobu, videlo se na njemu da se nije predomislio. Počeo je da nabraja sve što sam učinila što ga je dovelo do te odluke. Zamerao mi je što sam ga prisiljavala da ide na put sa mnom. Optužio me da skrivam lice ispod rubova jakni i šalova te da skrivam svoje telo ispod širokih pulovera. Rekao mi je da su te moje nesigurnosti poput oblaka paučine koji zaklanjaju moje istinsko ja - dodala je Anita.
- Zadnji put sam ga videla na železničkoj stanici kad sam se ukrcavala na voz koji je išao za Prag. Tamo smo imali hostel rezervisan za četiri noći. Nameravala sam to vreme da provedem planirajući svoj sledeći potez. On je nameravao da ostane još jednu noć u Berlinu pre leta kući. Sedela sam u praznom vagonu gledajući fotografije na mobilnom - sve kako bih izbegla kontakt očima s njim zadnjih nekoliko sekundi pre polaska voza.
Provela sam prvi sat vožnje vozom nečujno plačući i glasno štucajući, između podlih gutljaja iz minijaturne boce vina. Srećom, bila sam sama u vagonu.
Sećanja na proteklih godinu i bol su mi prolazila pred očima - praznici s porodicom, naš novogodišnji poljubac na kućnoj zabavi njegovih prijatelja, lenčarenje na plaži i čitanje naglas jedno drugome tokom našeg poslednjeg vikenda kod kuće.
U sećanjima sam tražila neku grešku koja bi mi mogla da mi da objašnjenje za to što se dogodilo kako bi je ubuduće mogla izbeći, ali nisam mogla da je pronađem.
Nisam očekivala da će naše putovanje proći lako. Volela sam istraživati mesta i imati osnovni plan puta, čak i ako se toga nisam držala. On je mislio da bih trebala biti spontanija. Takođe, nikad nije stigao na vreme ni za šta, pa sam znala da će na meni biti da pazim da ne propustimo vozove.
Ali mislila sam da se volimo da ćemo se uvek uspeti da se dogovormo, kao i da rešimo probleme koji se pojave. To je bio naš prvi pravi test kao para, i ne samo da smo spektakularno podbacili, već nisam ni slutila u čemu sam pogrešila. Nisam očekivala za nas završetak kao iz bajke, ali nadala sam se jednom s malo više dostojanstva.
Naporno sam radila kako bih dovoljno uštedela za ovo putovanje. Preostalo mi je još nekoliko nedelja u Evropi, a nakon Praga nismo imali nikakav plan. Ne samo da sam mogla da idem gde god sam htela, nego sam prvi put bila potpuno slobodna.
U Budimpešti sam se zabavljala u barovima na otvorenom, poljubila neznanca na plesnom podiju i oporavljala se u termalnim kupkama. U Londonu sam se našla na ručku sa starim prijateljem, priuštila sam sebi turneju po studiju u kojem se snimao "Hari Poter" i potrošila preostali novac na korset i kožnu svesku na pijaci "Camden".
Bilo je trenutaka kad sam poželela da je bio uz mene uživajući u tim iskustvima sa mnom, ali ti trenutci nisu potrajali. Na kraju, sam je odlučio da ne želi ovakvo iskustvo sa mnom, pa je otišao kući.
Skinula sam Tinder i ppočela da ugovaram sastanke. Ofarbala sam se u crveno, krenula na časove plesa na šipci i prodala naušnice koje mi je bivši kupio na "e-Bayu".
Par meseci mi je salo poruke u kojima je pisao da mu nedostajem i da mu je žao kako je sve ispalo. Prestala sam da odgovaram nakon što sam pokupila svoje stvari iz njegovog stana.
- Prošlo je pet godina. Nisam mu potpuno oprostila, ali dopuštam sebi da se ponekad nasmešim kad se setim srećnijih vremena, piše Huff Post. Kad pogledam fotografije s tog putovanja, mogu da videti šok i bol u svojim očima, čak i na fotografijama na kojima sam se smejala. Ali vidim i treperenje besa koji sam usmerila u izgradnju svoje karijere, osiguravajući posao iz snova. Vidim iskre kreativnosti, jer sam na tom putovanju počela da zapisujem u dnevnik ono što vidim i osećam. Na slikama vidim tračak nade da prežalim propalu vezu s namerom da jednog dana ponovno nekoga volim. Vidim nekoga ko joj je uzeo svoju bol i iskoristio je da stvori život koji je uvek želeo za sebe, pod vlastitim uslovima. Ne žalim ni za čim - završila je Anita.
