Jovana je otputovala u Avganistan: Muškarci su se divili njenoj kosi, doživela je neprijatnost sa Talibanima, a evo zašto su joj pantalone bile najveća muka

Kako kaže, na samostalne avanture širom sveta odvažila se kada je na doktorskim studijama farmacije otišla na razmenu studenata u Ameriku. Preko leta je radila, a ostatak vremena je putovala i doživela nezaboravna iskustva. 

Jovana, koja je inače autorka bloga "Jovanin život u koferu", se nedavno vratila iz Avganistana gde je provela 10 dana. Pitali smo je zašto baš Avanistan?

 

 

- Znala sam da ako to ne uradim sada, ko zna da li ću ikad. Jer ovo je sve, samo ne klasična turistička destinacija. I volela bih da putopis započnem rečima, nije sve kao što nam prikazuju… Ali… Nešto je zaista bolje, nešto mnogo gore. Prvo da razjasnimo, Talibani od pre 2 godine vladaju Avganistanom, ali daleko od toga da su svi Avganistanci Talibani. Talibani su većinski pripadnici etničke grupe Paštuni (Paštuna ima nešto ispod 50% i opet nisu svi Talibani), a osim Paštuna tu su Hazari (neki bi ih nazvali originalnim Avganistancima), Tadžici, Uzbeci, Turkmeni… Da bih ušla u zemlju, bila mi je potrebna viza. Viza je dozvola za ulazak u zemlju, ali ne i za kretanje. Za svaku lokaciju je bilo potrebno izvaditi dodatnu dozvolu od strane Ministarstva kulture i turizma Avganistana, a kako su i za njega zaduženi Talibani… Verujem da možete da naslutite kako sve to izgleda i koliko tu ima turizma i kulture - kaže Jovana.

 

 

 

 

U Avganistanu živi oko 40 miliona ljudi i svaka osoba sa kojom je Jovana pričala želi da iz njega izađe.

- Posle dolaska Talibana na vlast, sve strane kompanije su se povukle i mnogi su ostali bez posla, na rubu egzistencije. Jedina ,,prednost” ove vlade je što je sada kretanje zaista slobodnije, kako za turiste tako i za lokalce. Ranije su stranci bili glavna meta Talibanima, a bombaški napadi svakodnevica.

Bila je smeštena u Kabulu, u Heratu, u Mazaru i  Šarifu, Bamijanu i Čakčaranu. Prvog dana obišla je Kabul, a obilazak ovog grada ne može da prođe bez Bird market-u, pijaci na kojoj se prodaju ptice u čijem cvrkutu i pesmi ljudi uživaju, imaju posebno značenje u avganistanskoj kulturi. Jer, Talibani su zabranili i slušanje muzike.

Privatna arhiva/Jovana Kvržić

 

I svakako da su turisti u Avganistanu velika atrakcija.

- Kako stanemo, tako se oko nas stvori velika gužva, naročito što je u mojoj grupi bilo puno žena. Znam da za nas to zvuči čudno, ali mnogi muškarci nikada nisu videli kosu žene koja nije njihova majka, sestra ili supruga, a kamoli nešto drugo.

Sastavni deo Avganistana su žene u burkama.

- One su tamo plave boje. Burke prekrivaju celo telo, a na očima imaju mrežicu. Mislila sam da će najveći broj žena izgledati ovako, ali stvarnost je dosta drugačija.

Privatna arhiva/Jovana Kvržić

 Svetom kruže fotografije izloga u Avganistanu gde su lica svim ženama prefarbana.

- To je tačno, u Kabulu na slici se neće videti ni žensko, a ni muško lice. Talibani smatraju da žene moraju da budu u potpunosti pokrivene, a muška lica su previše evropska i američka.

Kada su išli u šoping, svi članovi grupe su morali da nose lokalnu garderobu da ne bi bili previše upadljivi. I dok su bili u šopingu, desila se prva neprijatna situacija.

- Dva momka iz grupe ostali su ispred, u kombiju, vodiču su bili sa nama u šopingu. Prišli su im Talibani, odvode ih u svoje kancelarije, ispituju i traže da vide sve snimke sa kamere, sa koje zatim brišu sve slike. Zamislite to, bez ikakvog razloga, samo zato što im se može. I tu shvatamo ozbiljnost situacije - priča Jovana.

Druga neprijatna situacija desila se kada su želeli da fotografišu džamiju.

Privatna arhiva/Jovana Kvržić

 

- Gubite se odavde, tim rečima su na oterali - kaže Jovana. I dok vas ne uhapse ili povrede, sve ostalo se smatra dobrim ishodom. Žao mi je što pored ove prelepe džamije nismo uspeli da provedemo više vremena, da popričamo sa ljudima koji su bili jako radoznali.

Inače, Jovana je među stotinak turista iz celog sveta koji su uspeli da vide Džamski Minaret.

Privatna arhiva/Jovana Kvržić

 

 

Ipak, kako kaže Jovana, toliko je bilo predivnih momenata koje je doživela, tako da ovi negativni nisu uspeli da pokvare utisak. Naročito poseta Heratu.

- Drevni grad Herat, koji izgleda kao da ste ušli u neku od priča iz ,,1001 noći”, je bio naša druga stanica u Avganistanu. Po veličini je treći najveći grad, sa oko pola miliona stanovnika. Do njega smo leteli iz Kabula, pošto bi kopnenim putem trebalo barem 2 dana, iako je udaljenost ,,samo” 1000 km. Putevi u Avganistanu su jako loši i zato smo sve razdaljine koje je bilo moguće proći avionom, preleteli. U Heratu je tokom leta mnogo toplo, dnevne temperature prelaze 40 stepeni, malo je reći da smo se topili. I koliko god da sam pomislila, ala bi bilo dobro da sam u šorcu i kratkim rukavima, zapravo je lokalna odeća napravljena od jako prijatnih materijala i pruža odličnu zaštitu od sunca. Haljina koju vidite na meni se zove abaja i ova mi se posebno dopala.

Jedini problem kod oblačenja za Jovanu su bile pantalone.

- Gotovo da nisam videla nijednog muškarca višeg od mene, o ženama da ne pričam, pa prvih dana uopšte nisam uspela da pronađem pantalone odgovarajuće dužine, što je značilo da jako moram da pazim kako hodam kada oko mene ima ljudi. Iako je toliko vruće, stalno je duvao vetar, pa malo malo i moja haljina otkrije listove koji se ovde i muškarcima retko vide i dodaje: 

- Kada putujem na ovakve destinacije, neminovno mi se u glavi vrti pitanje; šta bi bilo kad bi bilo, koliko je šteta što ko zna kada će više ljudi biti u mogućnosti da uživo vidi ovakve istorijske dragulje…