Britanka Tami Džouns, danas 35-godišnjakinja, godinama je vodila tešku i tihu bitku sa zavisnošću od hrane, borbu koja ju je u jednom trenutku dovela na ivicu života. Njena telesna težina dostigla je čak 150 kilograma, a kretanje bez štapa postalo je nemoguća misija. Problemi sa kilogramima počeli su još u tinejdžerskim danima, nakon što je sa svega 17 godina postala majka. Od tada su dijete dolazile i odlazile, ali rezultati nikada nisu bili trajni.

„Ceo život sam se vrtela u krugu – smršam, pa se sve vrati. Posle porođaja jednostavno nisam uspevala da skinem kilograme, ma šta da sam probala“, iskreno priznaje Tami.

Kako su godine prolazile, gubila je veru u promenu. Hrana je postala uteha, ali i opsesija. Povukla se iz javnosti, radila od kuće jer nije imala snage ni samopouzdanja da izlazi među ljude. Sa samo 31 godinom, oslanjala se na štap dok je hodala, a misli su joj bile stalno okupirane hranom. Pravi alarm usledio je 2021. godine, kada su joj lekari dijagnostikovali dijabetes tipa 2. Ubrzo potom dobila je i tešku upalu pluća, a masne naslage dodatno su pritiskale pluća, zbog čega joj je život bio ozbiljno ugrožen.

„Lekari su mi otvoreno rekli da mogu da umrem. Taj strah nikada neću zaboraviti“, priseća se trenutaka provedenih u bolnici.

Godinu dana kasnije donela je odluku koja joj je promenila sudbinu. U Turskoj je uradila operaciju smanjenja želuca, za koju je izdvojila oko 4.200 evra.

„Brat i suprug su mi pomogli da skupim novac. Iskreno su se plašili da će me izgubiti. Deo sam platila i od para koje sam ranije trošila na prejedanje“, kaže Tami.

Iako mnogi misle da je operacija „lak izlaz“, oporavak je bio sve samo ne jednostavan.

„Hrana je zavisnost, isto kao alkohol ili droga. Psihički mi je bilo izuzetno teško. Nisam imala izbora – želudac mi je bio znatno manji i morala sam da se suočim sa sobom“, objašnjava.

Danas vodi potpuno drugačiji život. Može da trči za decom, da ih vodi u park, da se bez straha vozi na atrakcijama koje su joj ranije bile nedostižne. Samopouzdanje joj je, kako kaže, veće nego ikada.

„Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam prvi put obukla majicu veličine 36. Morala sam da se uštinem da proverim da li sanjam“, priznaje kroz osmeh.

Ljudi je često ne prepoznaju. Jedan susret u supermarketu posebno joj je ostao u sećanju.

„Srela sam ženu s kojom sam odrasla. Njena ćerka je rekla: ‘Mama, to je Tami’, a ona je samo izustila: ‘Bože, uopšte te nisam prepoznala’. Taj trenutak mi je bio neverovatno lep“, zaključuje Tami, žena koja danas živi u telu u kojem se, po prvi put, zaista oseća slobodno.