Život u tuđini uvek ima dve strane – onu sjajnu, koju svi vole da vide, i onu bolnu, koju svi guraju pod tepih. A kada dođe vreme da se čovek vrati kući, ta druga strana izbije na površinu i ume da zaboli jače nego išta.
Tako svoju priču priča Miljana (66) iz Kruševca, žena koja je gotovo ceo život provela radeći u Austriji.
„Otišla sam sa 20 godina, prvo sam ribala kuhinje, a kasnije postala kuvarica. To nije bio glamur, nego krvav hleb – ruke mi uvek mirisale na luk, noge oticale, ali nisam se žalila. Radila sam 46 godina i štedela svaki dinar. Nisam trošila na tašne i zlato, već sam svoju radost nalazila u tome da preko leta dođem kući i pomognem porodici. Bratancima i sestričinama sam kupovala knjige, davala pare za drva i lekove, nosila garderobu, obuću, slatkiše...“
Ali, iza osmeha i radosti susreta krila se bolna istina.
„Jednog dana shvatila sam – nikoga ne zanima kako sam ja, da li sam usamljena, da li me bole leđa. Za njih sam bila samo tetka iz Austrije koja donosi evre.“
Prekretnica je bila na svadbi sestričine.
„Poklonila sam 500 evra, a ona mi je u lice rekla da je razočarana, jer je očekivala barem 2.000. Pitala me – kome ja to štedim kad nemam ni muža ni decu. U tom trenutku srce mi se steglo. Videla sam pravo lice familije – uvređene poglede, šaputanja i osude da sam škrtica. Tada sam rekla – dosta je bilo.“
Od tog dana Miljana je presekla sve kontakte.
„Ako sam mogla 40 godina sama u tuđini, mogu i sada. Niko više neće živeti od mog znoja i suza. Bolje je biti sam, nego okružen onima koji te vide kao bankomat. Ljubav se ne kupuje parama, a familija koja te voli samo zbog novčanika – to i nije familija.“
I umesto da sve što je stekla ostavi onima koji su je razočarali, donela je odluku da kuću pokloni nekome kome će to zaista značiti.
„Prepišem je onome ko nema gde da živi, a vredan je i pošten. Ima dece u Srbiji koja nisu imala sreće da rastu u toplini doma. Bar nekome da olakšam život, kad već nisam uspela da svoju starost provedem okružena ljubavlju porodice.“
