Gospođi Sanji život u braku nije bio ni lak ni lep. Sa mužem, koji je često pio i u tom stanju vikao na nju i njihovu decu, dobila je troje dece. Iako je mnogo trpela – i ono što je morala i ono što nijedna žena ne bi smela – verovala je da sve to radi zbog dece i njihove budućnosti.
Danas, ta deca žive uspešno, rade dobro plaćene poslove i ostvarila su sve što su želela. Međutim, majka koja ih je podizala u teškim uslovima kaže da je potpuno izbrisana iz njihovih života.
„Rodila sam ih sa ljubavlju, podizala sa ogromnom borbom i odricanjem. Moj muž je bio alkoholičar, ali sam se trudila da njima ništa ne fali. A sada, kad su uspeli, ponašaju se kao da ne postojim. Više me ni 'mama' ne zovu“, piše Sanja.
Najviše je boli, kaže, to što je deca ne samo zaboravljaju – već je se i stide.
„Rekli su mi da me se stide jer sam iz Bosne. Njihov otac je Nemac, a ja sam 'samo' Bosanka. Više ne žele kontakt sa mnom, kao da sam najgora na svetu. A ja sam im sve pružila, borila se za njih kad je bilo najteže.“
Na kraju pisma, Sanja priznaje da je izgubila volju za životom: „Više ne vidim svrhu. Dala sam sve, a sada sam sama i zaboravljena. Nema veće tuge za majku.“
