Kada sam se oženio, moj tata me prilično negativno iznenadio.
Prvog dana je pozvao moju suprugu i mene i rekao nam da, ako želimo da živimo u njegovoj kući, moramo da plaćamo kiriju kao i ostali stanari. Odredio je 200 evra mesečno.
Nisam mogao da verujem, ko bi to mogao…
Od tog trenutka, moja supruga mi stalno prigovara, provocira i vređa… govori da moji roditelji nisu pravi roditelji i da su veliko zlo.
Skoro svaki dan traži da se preselimo kod njenih roditelja, koji nam ne bi naplaćivali, ali… nisam takav muškarac koji to može da prihvati.
Muško sam, nisam devojčica… Pokušavao sam da razgovaram s mamom, na sve moguće načine, ali ništa nije pomoglo… Još veći problem je nastao kada nam se rodila ćerka; troškovi su naglo porasli, a tata nije imao razumevanja.
Svakog prvog u mesecu morali smo prvo njemu da platimo kiriju, a onda sve ostale obaveze.
Postalo je veoma teško, i pre nekoliko dana sam odlučio da odem da živim kod tešte i tašte. Ta odluka je moju suprugu obradovala, ali moje roditelje nije…
Kada sam to rekao tati, otišao je do spavaće sobe, a nakon nekoliko minuta se vratio sa 23.000 evra keša. Na svakih naših 200 evra on je dodavao 200 od sebe, tako već skoro 5 godina.
Kako kaže, hteo je da nas iznenadi stanom kako bismo moja supruga, sada i ćerka, imali svoj dom. Dao mi je novac i rekao: “Idi gde ti je volja, troši kako želiš, radi šta hoćeš, živi gde hoćeš, ali znaj da su ti moja vrata uvek otvorena…”
Kada sam sve ovo ispričao supruzi, rekla mi je da su to prazne priče i da me tata ponovo pokušava iskoristiti. Spakovala se i otišla kod svojih roditelja.
Sada sam i dalje kod svoje kuće… osećam se kao da sam u raskoraku sa životom, ne znam šta da radim, kako dalje… 4 dana nisam video ćerku, srce mi puca od tuge…
