Ipak, u svakodnevnoj komunikaciji često se ponavljaju rečenice koje odraslima deluju bezazleno, a kod dece mogu ostaviti mnogo dublji trag nego što se na prvi pogled čini.

Jedna od najčešćih grešaka jeste stalno poređenje deteta sa drugima. Rečenice poput „Vidi kako je on uspešan“ ili „Zašto ne možeš da budeš kao ona?“ možda su izgovorene iz želje da se dete motiviše, ali često proizvode suprotan efekat. Umesto motivacije, dete može početi da veruje da nije dovoljno dobro takvo kakvo jeste.

Stručnjaci često ističu da je deci potrebna podrška, ali i prostor da pogreše. Kada roditelji pokušavaju da kontrolišu svaki njihov korak i odmah rešavaju svaki problem umesto njih, deca teže razvijaju samopouzdanje i osećaj samostalnosti.

Važno je i kako se reaguje na emocije. Detetu koje je tužno, ljuto ili uplašeno nije uvek potrebno odmah reći da „nema razloga za plakanje“. Nekada je dovoljno saslušati ga i pokazati razumevanje.

Porodica ne mora da bude savršena da bi dete u njoj odrastalo srećno. Najvažnije je da zna da može da razgovara, pogreši i bude ono što jeste, bez straha da će zbog toga izgubiti ljubav i podršku svojih najbližih.