- Majka sam dvoje dece, ćerke i sina koji su danas odrasli ljudi, oboje su završili fakultet i zaposleni su. Šta se njih tiče, stvarno sam srećna i ponosno mama, ali trebalo je tu štošta izdržati. Moja životna priča je jako duga, ali ispričaću poslednjih devet godina, otkako mi je preminuo suprug, a ja ostala sama s ćerkom od 13 godina, i sinom od 16 godina - napisala je Lona, a prenosi "Moje Vrijeme”.
Problemi sa suprugovim roditeljima
Bile su to, kaže, najosetljivije godine za decu, baš kad pubertet uzima maha. Iako smatra da su sve godine u kojima deca dožive traumu osetljive, bitno je umeti skupiti snagu i ostati jak.
- Moja deca su, zajedno sa mnom, bila i ostala jaka. No, okolnosti nisu nam išle na ruku. Živimo u kući koju smo suprug i ja nadogradili i bila je u fazi legalizacije kad je on otišao sa ovog sveta. Taj je nelegalizovani objekt glasio je na suprugovog oca, mog svekra. Odmah nakon sahrane i nalaza obdukcije, počeli su problemi oko kuće pa čak i oko grobnice u kojoj je sahranjen moj suprug - piše Lona.
Unuke teraju iz kuće
- Želela sam da na spomeniku bude njegova fotografija, naručila sam je, i preselo mi je. Vikali su kako sam mogla to da uradim bez pitanja. Izgovorili su mi toliko ružnih reči, naročito svekrva, da nisam mogla da verujem. I posle toga, počela je borba oko kuće. Oni deci i meni ne žele da je prepišu. Danas, posle devet godina, oni žele da izbace decu iz te kuće - piše.
Gospođa Lona se u međuvremenu preselila u drugo mesto, zbog posla, ali deci u kuću dolazi najmanje jednom nedeljno.
- Ne mogu nikako da razumem ljude koji su izgubili svoje vlastito dete i umesto da te unuke prigrle jer je to jedino što im je ostalo od sina, oni sve te godine njih odbacuju i otežavaju im život. Kakvi su to ljudi? - pita se već devet teških godina udovica Lona.
povezane vesti
