Izgleda da poučnih priča iskusnih i starijih ljudi nikada nije dosta. Od njih mnogo toga možemo da naučimo, ako samo pažljivo slušamo. Ova priča je upravo jedna od takvih.

Od kada znam za sebe, uvek se teško živelo, ali ranije je ipak bilo lakše živeti. Nije se imalo mnogo, ali je srce bilo zadovoljno onim što imaš.

„Srce je bilo puno ljubavi iz koje se rađalo poštovanje među ljudima. Otac je bio otac, majka majka, a dete dete. A danas? Ne treba mnogo govoriti, sve se zna.

Sve više ljudi umiva se sopstvenim suzama, jer je sreća za neke samo pojam ili bajka. Ako mene pitaš, sine, ja dugo, dugo nisam osetio mrvu radosti i spokoja. Dugo se nisam nasmejao od srca, onako iskreno, iz duše.

Svaku sam je zvao, a nisam znao da treba da je zovem samo jednim imenom – živote moj. Sada to znam.“

Na pitanje o deci, starac odgovara tiho i pomireno:

„Dobri su mi, neka su živi i zdravi. Svi imaju svoju decu i svoje živote.

Dođu mi i obiđu me koliko mogu, pruže koliko mogu. Sedim ovde pored prozora i satima gledam negde, a da me pitaš gde – ni sam ne znam. Samo gledam i čekam.

A kada ugledam mila lica moje dece, kao da me sunce obasja. Mada, retko me obasja. Kažu da imaju mnogo obaveza i da su stalno u žurbi.“

Zastane na trenutak, pa nastavi:

„Zapamti, sine moj, Bog daje, a ljudi koriste. Ipak, nešto dobro nam je svima dao i ostavio – da smo svi nečija deca i da ćemo jednog dana i sami biti roditelji.

Da smo danas mladi, a sutra stari. Danas jaki, a sutra slabi. Danas zdravi, a sutra – ko zna.

Ako ima pravde, ona je upravo tu.

I ja sam nekada bio mlad i jak. I ja sam bio srećan i poletan. I mene su majka i otac čekali, baš kao što ja sada čekam.“

Na kraju dodaje samo jednu rečenicu:

„Zato, sine, ne zaboravi – sve se u životu vraća.“