Pre nekoliko godina, život jedne mlade devojke potpuno se preokrenuo u samo jednom jutru. Sofija je imala 24 godine, završavala prvu godinu fakulteta i mislila da je ceo život pred njom. Ustala je kao i svakog drugog dana, ali je odmah osetila da nešto nije u redu.
Dok se vozila na predavanja, sve oko nje je postajalo mutno. U učionici nije mogla da pročita šta piše na tabli, niti reči na papiru pred sobom. Panika ju je obuzela – pitala se da li gubi razum, da li se nešto opasno dešava sa njenim telom. Ubrzo je usledio šok: oslepela je.
Lekari su otkrili da Sofija ima keratokonus, bolest zbog koje se vid postepeno gubi. Dioptrija raste, javlja se zamućenje i osetljivost na svetlost, sve dok jednog dana svet potpuno ne potone u maglu.
„Mislila sam da umirem. Nedeljama sam plakala i bila u depresiji, sve mi se srušilo“, priznala je.
Ipak, Sofija je odlučila da ne prekine studije. Prešla je na drugi fakultet, bliži kući, jer više nije mogla putovati daleko. Najteže joj je bilo to što nije bila pored porodice – život se menjao iz dana u dan, a ona se borila da ostane ista.
U tom trenutku u njen život je ušao Kristijan.
Upoznali su se na fakultetu, oboje su radili kao asistenti. On joj je, iako potpuni stranac, postao oslonac. Pratio ju je na predavanja, brinuo da jede, pomagao joj da uči. Bio je nežan, pažljiv i tu za sve – i pre nego što su se zaljubili, postao je porodica.
„Kada smo bili zajedno, mogla sam da zaboravim na strah i samo uživam u trenutku“, rekla je.
Tok oporavka bio je dug i težak. Sofija je isprobavala različita kontaktna sočiva, prošla kroz dve operacije. Prva sočiva su slabo delovala, ali jednog dana desilo se čudo – na nekoliko sati vid joj se vratio. Mogla je da vidi lica.
Prvo lice koje je jasno ugledala bilo je njegovo.
„Gledala sam ga i nisam mogla da verujem. On je mislio da ga smatram ružnim zbog moje reakcije, ali bio je mnogo lepši nego što sam mogla da zamislim“, ispričala je kroz osmeh.
A onda je došao najteži period – morali su da se razdvoje na tri godine. Sofija je morala daleko da se leči, a oni nisu mogli da se viđaju. Nisu znali da li će se ponovo sresti, da li ljubav može da preživi vreme i daljinu.
Kada je konačno ozdravila, sela je u auto i vozila sedam sati samo da ga ponovo vidi.
„Kada sam ga zagrlila, sve je došlo na svoje. Bilo je neodoljivo. Mislila sam: ovo je moj čovek, zauvek“, rekla je.
Priznala mu je da ga voli, a on je rekao isto. Dva meseca kasnije verili su se. Posle šest meseci venčali.
Danas oboje rade posao koji vole. Planiraju kuću, decu, zajednički život. I svaki put kada se pogledaju, setite se da sreća ponekad krene u suprotnom smeru – kroz bolest, strah, gubitak. A onda se iznenada vrati, jača nego pre.
Njihova priča ostavlja poruku:
nikada ne odustaj od života i ljubavi – čak ni kad se čini da je sve izgubljeno.
