"Propali smo". 

Te dve reči vaša baba verovatno nikada ne bi izgovorila naglas u svojoj kuhinji, bez obzira na to koliko je novca bilo tog meseca. Prema narodnom verovanju, reč propast privlači bedu i nesreću u dom, kao da ih sami pozivate za sto. Iako to zvuči kao sujeverje, iza tog verovanja krije se nešto što danas posmatramo mnogo ozbiljnije.

Reč o kojoj su govorili stari nije ni psovka ni kletva. To je sasvim obična svakodnevna reč koju često izgovaramo kada nam nešto pođe po zlu, kada pregori sijalica ili zakasni autobus pa kažemo da je propao dan. Naše bake su verovale da takve reči otvaraju vrata lošoj sreći i da izgovorena beda ostaje među zidovima doma.

U srpskim selima nekada je važilo nepisano pravilo da se o lošim stvarima ne govori naglas za trpezom. Domaćica koja bi rekla da nema ništa ili da su propali smatrala je da time priziva još teže dane i lošiju godinu.

Po tom shvatanju, reči se vezuju za kuću isto kao što se čađ hvata za tavanicu. Zato su ljudi radije govorili da će biti bolje ili da će se snaći, čak i kada je ostava bila gotovo prazna.

Sama reč ne može promeniti stanje na računu niti doneti siromaštvo. Međutim, ono što može promeniti jeste način na koji ljudi razmišljaju i doživljavaju svoju svakodnevicu. Kada se stalno ponavlja da je sve propast, takav pogled na svet utiče na raspoloženje, očekivanja i odluke koje donosimo.

slika

Psiholozi to danas nazivaju samoispunjujućim proročanstvom. Kada ujutru kažete da je dan već propao, vaš um počinje da traži potvrdu te tvrdnje. Primećujete svaku sitnicu koja ide loše, dok dobre stvari lako prolaze neopaženo. Naše bake nisu koristile taj termin, ali su intuitivno razumele posledice takvog načina razmišljanja.

Umesto teških reči, stari su koristili druge izraze kada bi se suočili sa problemima. Nisu insistirali na negativnom, već su pokušavali da promene ton i pogled na situaciju. Tako su umesto da kažu da im je dan propao, govorili da će biti lepših dana. Kada bi se našli u oskudici, naglašavali bi da imaju zdravlje i da će se ostalo nadoknaditi. A kada bi nešto završili, nisu govorili da je kraj, već da svaki kraj donosi novi početak.

Danas te rečenice mogu zvučati jednostavno ili čak naivno, ali njihova snaga je u ponavljanju. Vremenom, takav govor oblikuje način na koji ljudi doživljavaju svakodnevicu i utiče na atmosferu u domu.

Postojao je i poseban odnos prema deci. Pred njima se izbegavalo da se neuspeh predstavlja kao nešto konačno. Smatralo se da dete koje stalno sluša o propasti lako razvije osećaj da su problemi nepremostivi. Bez savremene psihologije, bake su birale reči s posebnom pažnjom, posebno kada su bila prisutna deca.

U suštini, nije reč o praznoverju, već o obrascu ponašanja i govora. Dom u kojem se stalno naglašava nesreća postaje psihološki teži za život, čak i kada spolja ne deluje tako. U tom smislu, stari su imali dobru intuiciju, iako su je objašnjavali jezikom svog vremena.