Osnivanje porodice, posao i svakodnevne obaveze često nas toliko zaokupe da zaboravimo na one koji su nas podigli. Prođu dani, nedelje, pa i meseci bez jednog poziva ili posete roditeljima. A ponekad, kada se setimo, već bude kasno.

Briga o starijim roditeljima obično dolazi na red tek kada i sami počnemo da osećamo teret godina. Tada shvatimo koliko su nam potrebni – ali i koliko smo im možda nedostajali.

U razgovoru za naš portal, jedna žena iz susedne Bosne i Hercegovine odlučila je da podeli svoju priču. Ne da bi se žalila, već da bi, kako kaže, „olakšala dušu“ i podelila muku koju nosi godinama.

„Imam sina i ćerku. Suprug i ja smo im pomagali u svemu – od školovanja do kupovine kuće. Čuvali smo im decu, uvek bili tu kad treba. Danas živim sama. Muž mi je preminuo, a penzija mi je toliko mala da nekad biram između hrane i lekova.

Deca znaju kako živim, ali nikada se nisu ponudila da pomognu. Jednom sam pokušala da im nagovestim da bi mogli da učestvuju u troškovima, jer će im ovaj stan jednog dana ostati. Sin se pravio da ne razume, a ćerka je rekla da jedva pokriva svoje potrebe.

A istina je drugačija – voze skupe automobile, putuju svake godine, kupuju bez razmišljanja. Unuci dobijaju džeparac veći od moje penzije.

Kod sina, o svemu odlučuje njegova žena. I da želi, ne bi mogao da mi pomogne bez njenog odobrenja.

Kada sam čula komšinicu kako priča da joj deca plaćaju račune i donose hranu, bilo mi je teško. Pitala sam se gde sam pogrešila. I ja sam svojoj deci dala sve.

Svojim roditeljima sam uvek pomagala – nikada nisam otišla praznih ruku. A danas… ja nemam kome da se obratim.

Nemam ušteđevinu. Sve što smo imali, dali smo njima. I eto… samo sam želela da nekome ispričam kroz šta prolazim.“

Ova ispovest nije optužba, već tiha priča jedne majke koja je život podredila porodici. Ona nas podseća koliko je važno da ne zaboravimo one koji su uvek bili tu za nas.

Dok još imamo priliku, važno je da pokažemo pažnju – jer nekome to može značiti sve.