Trevor Džadž Voltrip rođen je 2001. godine u Šrivportu (Luizijana, SAD) pod izuzetno teškim okolnostima. Na svet je došao sa retkom i teškom urođenom bolešću – hidranencefalijom – zbog koje su mu gotovo potpuno nedostajale moždane hemisfere.
Hidranencefalija je ekstremni oblik porencefalije kod kojeg se moždane polutke skoro u potpunosti ne razviju. Obično ostanu mali mozak i moždano stablo normalnog oblika, a bazalni gangliji i lobanja izgledaju uredno.
Deca sa ovom bolešću često imaju epileptične napade, usporen psihomotorni razvoj i intelektualna ograničenja. Dijagnoza se često postavlja prenatalnim ultrazvukom, a potvrđuje skenerom ili magnetnom rezonancom mozga.
„Budan i osetljiv“
Uprkos tako teškoj dijagnozi, Trevor je nadmašio sva očekivanja lekara. Prvobitno su ga smatrali „posebnim slučajem“ jer su prognoze bile da neće živeti duže od 12 nedelja. Međutim, doživeo je prvi rođendan, a potom i još punih 12 godina života.
Njegov život bio je moguć zahvaljujući izuzetnoj brizi porodice. Majka Elizabet i otac koristili su hranidbenu sondu kako bi mu obezbedili ishranu, dok su lekari i terapeuti pružali redovnu fizičku stimulaciju radi očuvanja funkcije mišića i zglobova.
Iako nije mogao da govori niti da vidi, Trevor je bio svestan okoline. Njegova majka ga je opisivala kao „budnog i osetljivog“, dečaka koji nije voleo da bude sam. Uprkos teškim ograničenjima, pokazivao je znakove interakcije i razumevanja sveta oko sebe.
Do 2005. godine, napredovao je bolje nego što su lekari očekivali. Elizabet je primetila da dobija na težini i razvija 15 zuba, što je bio dokaz da reaguje na okolinu i kontroliše određene radnje. Često je govorila: „Gledam ga i verujem da je ovde s razlogom. Zahvaljujem Bogu svaki dan.“
Brojna porodica
Trevor je preminuo 25. avgusta 2014. godine. Bio je član baptističkog hrama u Šrivportu, a u njegovom sećanju naglašeno je da je bio voljen od svih koji su ga poznavali, pun života i ličnosti. Iza sebe je ostavio majku Elizabet, očuha Erika, oca Kevina, sestre Hejli, Dalas i Abigejl, kao i braću Džošuu i Erika mlađeg.
Nakon njegove smrti, Elizabet se uključila u grupu za podršku roditeljima dece sa hidranencefalijom. Istakla je koliko joj je značilo da upozna druge porodice u sličnoj situaciji, jer je ranije mislila da je jedina koja prolazi kroz ovakvo iskustvo.
Priče poput Trevorove dotakle su mnoge. Ljudi su podsećali koliko ih je njegov život inspirisao, a brojni su izražavali saučešće i poštovanje porodici. Trevorov život, iako kratak, pokazuje neverovatnu snagu ljudskog duha i ljubavi roditelja prema detetu, uprkos neizlečivim izazovima.
