„Cveto, jesi li ti ozbiljna?“ pitala je Lenka, njena najbolja drugarica još iz školskih dana, dok je jedva držala čašu šampanjca.
„Andrej? Onaj… lenjivac?“
Sedele su u „Veneciji“, omiljenom kafiću i jedinom mestu u malom gradu koje je imalo epitet „elitno“. Lenka je, kao i uvek, izgledala besprekorno – jarko crveni karmin, bluza sa dubokim dekolteom i najnoviji pametni telefon, poklon njenog dečka Vlade, lokalnog „važnog momka“, sina vlasnika autoservisa i samoproglašenog kralja grada u polovnom belom Mercedesu.
„Ima zlatne ruke“
„Nije on lenj, Lenka“, mirno je odgovorila Cveta, mešajući ledeni late. „Radi kao automehaničar. Ima zlatne ruke.“
„Možda jesu zlatne, ali su stalno masne do lakata!“ nasmejala se Irina, treća iz njihovog društva. „Cveto, razmisli malo. Imaš 23 godine, lepa si, zgodna. Saša te je jurio – njegov otac radi u opštini. A ti biraš tipa koji iznajmljuje sobu i vozi se tramvajem?“
„Andrej štedi i radi“, ispravila ih je Cveta, osećajući kako joj se u grudima skuplja bes.
„Kao da si rođena na smetlištu“
„Štedi? Za šta, za koru hleba?“ podrugljivo je rekla Lenka. „Nemoj da bacaš mladost. Vlada me je juče vodio u luksuzni restoran, jeli smo kamenice. Skupo, ali vredi! A gde će te tvoj Andrej odvesti? Na knedle?“
Bilo je bolno slušati ih. Nisu znale kakav je Andrej. Nisu videle kako noćima crta planove pod slabim svetlom lampe, kako brine o bolesnoj majci, kako popravlja komšijama slavine bez da uzme dinar.
„Volim ga“, rekla je tiho, ali odlučno.
„Ljubav se ne maže na hleb“, odbrusila je Irina. „Seti se mojih reči kad budeš kuvala pasulj u iznošenom mantilu, dok mi putujemo svetom. Šta će ti taj siromah? Kao da si rođena na smetlištu!“
Tako je počela njihova mala bajka
Te večeri Cveta je izašla iz kafića dok je padala sitna kiša. Andrej ju je čekao na autobuskoj stanici, pod starim kišobranom. Kad ju je ugledao, lice mu je zasijalo.
„Cveto, je l’ ti hladno?“ rekao je i ogrnuo je svojom jaknom koja je mirisala na ulje, duvan i toplinu doma.
Mesec dana kasnije podneli su zahtev za venčanje – skromno slavlje, samo za najbliže. Lenka i Irina su došle, ali su njihove reči bile hladne.
„Želim vam… preživljavanje“, rekla je Lenka s podsmehom.
Uspeh koji niko nije očekivao
Prve tri godine bile su teške. Andrej je dao otkaz i pokrenuo sopstveni posao, dok su živeli od Cvetine plate bibliotekarke i njegovih povremenih poslova. Ali trud se isplatio.
Pet godina kasnije, „Andrejevo drvo“ postalo je poznat brend. Živeli su u trosobnom stanu, daleko od podsmeha. Lenkin brak se raspao, Vlada je postao taksista, a Irina se vratila majci s detetom u naručju.
Pravo zlato nije novac
Kasnije su osnovali radionicu za decu – mesto gde se uči stvaranje, rad i vera u sopstvene ruke. Cveta je postala direktorka, a Andrej učitelj koji je deci pokazivao da snovi mogu da se izgrade.
Na godišnjicu braka vratili su se u prvu garažu. Andrej joj je stavio jednostavan srebrni prsten.
„Da se setimo gde je sve počelo. Ne novcem. Ne slavom. Nego nama.“
I tada je shvatila: pravo zlato nije bogatstvo, već ljubav koja izdrži sve oluje.
„Volim te, mehaničaru moj“, šapnula je.
„I ja tebe, moje remek-delo“, odgovorio je.
