Vedrana Rudan šokirala je javnost kada je početkom maja 2024. godine objavila da boluje od retkog karcinoma. U svom najnovijem tekstu, Vedrana je podelila važnu poruku koja se tiče svih ljudi: „Umirem. Nije fer ovo pisati kad imaš onkologa, dr G. se zove, ne smem mu spomenuti prezime. Šteta. Zove se kao meni najdraža ribica“, započela je.
„Zato što mislim da umirem, eto, G, ispravljam se, želim biti bliže svom mužu. Ušuškala sam se uz njega. Gledali smo izbore. Konačno sam shvatila ono što meni ipak slepici godinama bode oči. Plenković je jednostavno glup čovek. Glupan u najbanalnijem smislu.“
„Nedavno sam pročitala da se u Kini proizvodi 30% svetske količine paradajza. Beru ga ljudi u okovima. Pali su mi na pamet dok sam gledala novinare koji su glupanu držali kruške pod njuškom i pomislila kako je kineskim robovima posao lakši i maštovitiji“, napisala je.
‘Dobri ljudi’
„Kako spoznati da si smrtan, da ti zadnja ura bije, da imaš posebno redak rak koji ne oprašta nikome? Jedan od koraka je ulazak u onkološku dnevnu ambulantu riječkog KBC-a. Šteta što mnogi od vas ipak nikad u nju neće ući, a dokumentarci se snimaju na druge teme.“
„Ljudi koje sam tamo srela srušili su moju tezu da nema dobrih ljudi. Toliko empatije, ljubavi, osmeha, nežnosti, govorim o mladim ljudima koji tamo rade, u životu nisam srela i ta mi spoznaja briše strah od smrti.“
„Čitav sam život mislila kako je teško naći dobrog čoveka, sad znam da ih ima, da su blizu nas. Ne, ne, ne i ne. Nisu oni takvi prema meni jer sam ja Neko, ja znam da nisam Neko ali neki tako ne misle. Prema svim pacijentima su isti.“
‘Prošla sam pakao’
„Bolesnicima na hemoterapiji krvne žile su često sakrivene, umorne od uboda i čačkanja, beže od igle. Onda im priđe sestra, pa lupka po njima, pa im tepa: ‘Razljuti se na mene, ukaži se, idemo, ajde pa te više neću tući’. Žila se predaje, igla ulazi, tekućina kreće. Tekućina koja će mnoge vratiti u život.“
„Svi dobijemo i marendu. Ne znam jesam li ikad s tolikim užitkom pojela sendvič i popila kefir kao na prošloj hemoterapiji. Ljudi se smenjuju, dečki i cure se smeju, bez žurbe i nervoze u nas guraju život. Nakon šest sati ustaješ s fotelje, još se nije našao donator ko bi nam poklonio nove, odlaziš doma i čekaš.“
„Prošla sam pakao, ni prva ni poslednja i završila na Onkologiji. Infuzije, ogromne količine lekova, oko tebe teške bolesnice, a medicinske sestre, spremačice, lekarke doslovce padaju s nogu, ritam je ubitačan. Pada ti na pamet koliko se pisalo o Berošu, jednom u nizu hrvatskih kriminalaca, nitko o ovim herojima i heroinama da bi reč rekao.“
‘Vratilo mi je veru u život’
„Tamo ne ulaze TV ekipe, nema reportaža, ne govori se koliko je hrana dobra, koliko puta u jedinici vremena se pacijentkinjama menja posteljina, kako se baš niko ne žali na platu, status, šefove, posao. Normalan čovek ne bi to izdržao sat vremena. Neke sestre tamo rade trideset godina. S osmehom, doterane, našminkane, teše, hrabre. Lekarke i lekare bi čovek mogao staviti umesto melema na ranu.“
„Na neki mi je perverzan način drago što imam rak. Susret sa svim ovim ljudima vratio mi je veru u život. Baš sad kad ga gubim. Za mene i moju dušu bolje ikad nego nikad. Eto, morala sam ovo napisati vama zdravima koji imate hiljadu problema, koji gledate izbore, koji mislite da su vam životi promašeni i da je svet dolina suza. Možda jeste, dok si zdrav.“
„Kad si na smrt bolestan, okružen dobrim ljudima, oko tebe blešte žarke boje, srce ti je puno i na neki način shvatiš da si možda i ti dobar kad toliko dobrih o tebi brine. Hvala, dobri ljudi. Promenili ste me“, zaključila je Vedrana.
