Osobe koje su preživele moždani udar često se suočavaju sa značajnim i dugotrajnim problemima sa rukama. Problemi se neretko javljaju na obe ruke istovremeno: kada je jedna ruka teško oštećena, druga postepeno slabije funkcioniše.

U poređenju sa dominantnom rukom zdrave osobe, osobi koja je preživela moždani udar može biti potrebno i do tri puta više vremena za obavljanje svakodnevnih zadataka koristeći svoju manje oštećenu ruku.

To stvara veoma frustrirajuću situaciju. Osobe sa teškim oštećenjem jedne ruke moraju se gotovo u potpunosti oslanjati na drugu ruku za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, poput jedenja, oblačenja i kućnih poslova.

Ako ta „dobra“ ruka radi sporo, ukočeno ili nespretno, čak i najjednostavniji zadaci postaju iscrpljujući i demotivišući — toliko da ih neki počnu u potpunosti izbegavati.

Ali ta ruka ipak može da ojača. Nedavno istraživanje objavljeno u časopisu JAMA Neurology pokazalo je da ciljani trening manje oštećene ruke kod osoba sa hroničnim posledicama moždanog udara može poboljšati njenu funkciju u svakodnevnim zadacima — ponekad čak i više nego rehabilitacija usmerena samo na ruku koja je najviše stradala.

Šta je moždani udar?

Moždani udar nastaje kada je protok krvi koji prenosi kiseonik u deo mozga prekinut zbog začepljenja krvnog suda ili krvarenja. Bez kiseonika, moždane ćelije počinju da odumiru. Pošto svaka strana mozga uglavnom kontroliše suprotnu stranu tela, moždani udar često izaziva probleme sa kretanjem na strani tela suprotnoj od oštećenja mozga. Iz tog razloga, rehabilitacija nakon moždanog udara tradicionalno se fokusira na vraćanje funkcije teže oštećene ruke.

Međutim, poslednjih decenija istraživanja pokazuju da obe strane mozga učestvuju u kontroli pokreta obe ruke, samo sa različitim ulogama. To znači da oštećenje jedne strane mozga može uticati na obe ruke, piše Science Alert.

Očekivano, ruka na strani suprotnoj od mesta oštećenja mozga često pokazuje izraženu slabost, ukočenost i smanjenu mogućnost voljne kontrole, što znatno otežava dosezanje, hvatanje i rukovanje predmetima. Ali i druga ruka, za koju se često pretpostavlja da nije pogođena moždanim udarom, često nije potpuno funkcionalna. Mnoge osobe koje su preživele moždani udar primećuju da im je ta manje pogođena ruka slabija, sporija i nespretnija u pokretima.

Treniranje manje oštećene ruke

Neuronaučnici koji proučavaju kako mozak kontroliše pokrete nakon moždanog udara postavili su ključno pitanje: da li treniranje manje oštećene ruke može poboljšati njenu funkciju?

U kliničkom ispitivanju sa više od 50 učesnika proučavane su osobe koje žive sa hroničnim posledicama moždanog udara i imaju toliko teško oštećenu jednu ruku da je ne mogu koristiti za svakodnevne zadatke. Te osobe su se gotovo u potpunosti oslanjale na svoju manje oštećenu ruku.

Učesnici su nasumično podeljeni u dve grupe: jednu koja je trenirala teško oštećenu ruku i drugu koja je trenirala manje oštećenu ruku. Obe grupe su prošle pet nedelja intenzivne terapije koja je uključivala zahtevne, ciljno usmerene pokrete rukom, uključujući i virtuelne zadatke osmišljene za poboljšanje koordinacije i preciznosti.

U poređenju sa onima koji su trenirali teško oštećenu ruku, učesnici koji su trenirali manje oštećenu ruku postali su brži i efikasniji u svakodnevnim zadacima, poput podizanja sitnih predmeta ili podizanja šolje. Štaviše, ta poboljšanja su se održala i šest meseci nakon završetka terapije. Verujemo da se dugotrajni efekat može objasniti jednostavnom povratnom spregom: kada ruka radi bolje, ljudi je prirodno više koriste, a ta dodatna svakodnevna praksa dodatno učvršćuje postignuti napredak.

Jačanje onoga što je ostalo

Rehabilitacija nakon moždanog udara decenijama se fokusirala na ruku koja je najvidljivije oštećena. Međutim, kod mnogih ljudi puna funkcija te ruke nikada se u potpunosti ne vrati. Zato se osobe koje su preživele moždani udar često spontano u potpunosti oslanjaju na manje oštećenu ruku.

Ali „manje oštećena“ nikako ne znači „bez problema“. Kada ta ruka postane jedini alat za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, i najmanji nedostaci mogu imati veliki uticaj na nezavisnost i kvalitet života. Jačanjem te ruke, svakodnevni zadaci mogu postati brži, lakši i manje iscrpljujući — čak i godinama nakon moždanog udara.

Buduća istraživanja će nastojati da utvrde kako najbolje kombinovati trening manje oštećene ruke sa standardnim terapijama za teže oštećenu ruku, kao i kako te metode primeniti u svakodnevnim uslovima kod kuće. Za mnoge preživele, oporavak možda ne znači vraćanje onoga što je izgubljeno, nego maksimalno jačanje onoga što je ostalo.

 

Bonus video: