Jedno potpuno obično popodne pretvorilo se u tragediju koja će zauvek obeležiti život porodice Li Đingzi. Njen sin Mao Jin, jedino dete koje je mogla da ima zbog tadašnje kineske politike jednog deteta, nestao je u trenutku — i više od tri decenije niko nije znao šta se sa njim dogodilo.
Porodica je živela mirno u Ksijanu, u provinciji Šanksi. Dečaka su vodili u vrtić, a vikendom u zoološki vrt i parkove. Bio je radoznao, živahan, nežan, dete koje je odmah osvajalo srca svih oko sebe.
Jednog dana, dok su šetali kroz zoološki vrt, mali Mao Jin je ugledao crva na zemlji i uzviknuo: „Mama, crv!“ Čuvao ga je u ruci, smejao se, pritisnuo ga uz majčino lice. Ni slutio nije da će to biti jedna od poslednjih uspomena koje će njegova majka nositi kroz ceo život.
Šest reči koje su promenile sve
Nekoliko dana nakon te bezbrižne šetnje, Đingzi je otputovala službeno na selo. Tada je stigao telegram sa samo šest reči:
„Vanredno kod kuće, vratite se odmah.“
Kada se vratila u Ksijan, stanodavac ju je dočekao rečenicom koja joj je oduzela tlo pod nogama:
„Vaš sin je nestao.“
U tom trenutku, svet je stao. Verovala je da se možda samo izgubio i da će ga neko pronaći. Nije mogla ni da zamisli da će od tog dana krenuti u najtežu misiju svog života — potragu dugu 32 godine.
Mao Jin je u trenutku nestanka imao samo dve godine i osam meseci.
Njegov otac ga je preuzeo iz vrtića i, svraćajući u mali hotel po čašu vode, ostavio ga na trenutak. Kad se okrenuo — mališana više nije bilo.
Majčina agonija: leci, tragovi, očaj
Đingzi je verovala u dobro u ljudima. Verovala je da će neko dovesti njenog sina kući. Ali dani su prolazili. Nedelje. Meseci.
Štampala je 100.000 letaka sa njegovom slikom, obilazila autobuske i železničke stanice, pitala prolaznike, zvala bolnice. Oglase je slala u sve lokalne novine.
Ništa. Tišina.
Svaki put kad bi videla dečiju odeću, cipele, igračke — suze su same tekle.
U to vreme nije se ni slutilo koliko je problem trgovine decom ozbiljan u Kini. Politika jednog deteta i ogromna potražnja za muškim potomcima stvorili su plodno tlo za otmice — i Đingzi je to shvatila tek kasnije.
Njena porodica nije izdržala pritisak. Ona i muž su se posle nekoliko godina razveli, jer je njihov život postao beskrajna spirala potrage i bola.
Putovanja bez kraja: selo po selo, hotel po hotel
Svakog petka nakon posla, sedala je u voz i odlazila u druge provincije. Vraćala bi se u nedelju uveče, umorna, ali nikada bez nade.
Kad god bi se pojavio trag — da postoji neki dečak koji liči, da je viđen u drugom gradu — ona bi odmah putovala. Jednom je nekoliko dana jurila trag koji se na kraju srušio pred njom kao kula od karata.
„Bila sam sigurna da sam ga našla. Bila sam razorena kad sam shvatila da to nije moje dete.“
Kroz sve to, počela je da gubi kontrolu nad sobom. Noćima je sanjala kako je njen sin doziva: „Mama! Mama!“
Lekar joj je rekao rečenicu koju će zauvek pamtiti:
„Mogu da lečim tvoje telo. Ali tvoju dušu možeš izlečiti samo ti.“
Tada je shvatila da mora biti jaka — ako ne zbog sebe, onda zbog sina koji se možda jednog dana vrati.
Majka koja nije odustajala: pomogla tuđoj deci da pronađu svoje roditelje
Nakon 19 godina potrage pokrenula je sajt „Bebo, vrati se kući“, koji je okupio hiljade volontera širom zemlje. Zahvaljujući njenoj upornosti, čak 29 porodica pronašlo je svoju nestalu decu.
Svaki put kad bi videla majku kako grli svoje dete, radovala se, ali bi u srcu šapnula:
„Zašto ne mogu i ja ovo da doživim?“
Ipak, nastavila je. Nada je bila jedino što je imala.
Dan kada je stigao poziv koji je čekala 32 godine
maja ove godine, na Dan majki, zazvonio je telefon:
„Mao Jin je pronađen.“
U tom trenutku, svet se ponovo zaustavio. U početku nije mogla da poveruje. Policija je DNK testiranjem potvrdila podudarnost. Njen sin je pronađen u Čengduu, 700 kilometara dalje, gde je živeo kao usvojeno dete pod imenom Gu Ningning.
Par koji ga je kupio platio je 6.000 jena. Odrastao je kao njihovo jedino dete. Završio je školu, fakultet i osnovao firmu za unutrašnju dekoraciju. Pre nekoliko godina video je Đingzi na televiziji i pomislio da je dobra žena — ali nije povezao da bi ona mogla biti njegova majka.
Susret koji je gledala cela Kina
maja, u sali Uprave javne bezbednosti Ksijana, uživo na nacionalnoj televiziji, odrasli čovek utrčao je u prostoriju i viknuo:
„Majko!“
Đingzi kaže:
„Tačno tako je trčao prema meni kad je bio mali.“
Njihov zagrljaj trajao je dugo, kao da pokušava da nadoknadi izgubljene godine.
Nakon 32 godine pakla, jedna majka je konačno pronašla svog sina.
