Nakon smrti supruga, žena je naišla na nešto što je zauvek promenilo njen život. Sada, međutim, stoji pred dilemom da li je zbog toga oseća sreću ili tugu.
U njenoj trpezariji visila je polica, smeštena unutar jednog ormara bez vrata. Bio je to projekat uređenja doma koji je završio njen bivši suprug dok su još bili u braku, dok je on još bio živ.
Na toj polici je bio postavljen radni sto za nju i polica namenjena deci. Sada su tu knjige. Polica je bila prepuna priručnika, zastarelih školskih udžbenika i klasičnih dela koja su bila deo liste lektire za decu, koju je ona nameravala ponovo pročitati. Polica je izgledala uredno, ali dok je gledala u nju, pitala se kada je poslednji put koristila ili sredila.
Izvadila je nekoliko knjiga sa police, listajući ih duže nego što je planirala, i stavila ih na sto u trpezariji. Uz jednu od knjiga, primetila je kovertu boje lavande.
Podigla je kovertu, ali na njoj nije bilo imena, adrese ni žiga. Odlučila je da otvori pismo, a u tom trenutku joj je mnogo scenarija prošlo kroz glavu...
Na spoljašnjosti čestitke nalazila se mala životinjica iz crtaća koju nije mogla da identifikuje - bila je simpatična. Na njoj je pisalo "Oprosti". Unutar čestitke, pisano je rukom njenog preminulog supruga.
Prve reči bile su pozdrav i molba za oproštaj. Njen bivši suprug je preminuo dve godine nakon razvoda. Oprostila mu je za sve greške, kako sebe radi, tako i radi dece, dok je još bio živ, i na tome je bila zahvalna. Održavali su zdravu distancu i bliskost radi dobrobiti njihove dece.
Razmišljala je da je pismo možda napisano dok su još bili u pokušaju da spasu svoj brak. On se izvinjavao zbog dužine i širine dve strane kartice. To nije bilo samo priznanje - bila je to molba.
Pisao je o njihovoj dugoj istoriji, budućnosti i želji da njihova porodica preživi. Porodica je preživela, iako ne onako kako su planirali i želeli. Deca su odrasla i napredovala uprkos gubitku. Uzimajući u obzir sve okolnosti, bila je sigurna da je to ono što bi njen suprug želeo.
Sada je morala da se zapita šta se dogodilo, zašto i kada je on napisao to pismo i sakrio ga među knjige. Da li je čekao poseban trenutak da joj ga preda? Možda je to bila čestitka za njen rođendan... Godinu dana pre nego što se odselio, dok su još "radili" na svom braku, poklonio joj je sveću jer je znao koliko voli sveće.
Možda je godinu dana kasnije planirao da joj uruči ovo pismo, misleći da želi pisani izraz izvinjenja. Ali ona nikada nije želela izvinjenje - u to vreme je želela svog muža. Možda je on to shvatio, promenio mišljenje i sakrio karticu... pitala se.
pixabay
Činilo joj se neobično i malo nemarno da je on mislio da niko nikada neće pronaći skriveno pismo, ili da ga jedno od dece neće otkriti. Verovatno je prošla gotovo decenija od kada ga je sakrio tamo. Ali čak i tokom dve godine nakon razvoda, dok je još bio živ, svake srede uveče bi dolazio po decu na večeru i provodio svaki drugi vikend sa njima. Razgovarali su, šalili se, ponekad se i posvađali. Da je on tada setio te koverte, sigurna je da bi je tražio nazad, i ona bi mu je vratila, verovatno bez previše pitanja.
Prošle su godine puni "šta ako..." scenarija. Držala je pismo pažljivo, kao da će mastilo preći na njene prste i zaprljati njenu sadašnjost, ostavljajući neizbrisiv trag revidiranih snova. Tada je već bila sama dugo vremena, a ovo pismo je bilo deo njenog prošlog života.
Na kraju je pocepala pismo na sitne komadiće, ali ne iz mržnje ni sa posebnom odlučnošću. Zatim je bacila sve u kantu za smeće, vratila knjige na polici i oprostila sebi što je to učinila, kako piše YourTango.
Iskreni izrazi izvinjenja nisu bili jača strana njenog bivšeg supruga, ali činjenica da je on napisao takvo pismo omogućila joj je da, nakon mnogo godina, počne verovati da nije potpuno pogrešno procenila čoveka za kog se udala davno. To ju je zauvek promenilo, jer je u tom trenutku mnogo gorčine nestalo iz njenog života. I to je bio najlepši poklon koji joj nikada nije dao...
