Kejt iz Indijane godinama se bori sa posledicama nasilnog braka i gubitka starateljstva nad decom. Nakon što je napustila zlostavljača, ostala je bez novca, bez doma i – što najviše boli – bez dece. Umesto očekivanih viđanja svake druge subote, dočekao ju je zid ćutanja i poniženja.
Najstarija ćerka, tada desetogodišnjakinja, s vremenom je postala otvoreno neprijateljski nastrojena. Uslledila su vređanja, podsmesi, „prozivanje“ na Fejsbuku, pa čak i širenje izmišljotina o zatvorima i „kojotima u šumi“. Kejt je na društvenim mrežama morala da je blokira, dok sa ostalom decom i dalje održava kontakt, nadajući se da će jednog dana poželeti da obnove vezu.
Danas, nakon godina bežanja, skloništa i borbe za opstanak, veruje da je bivši partner okrenuo decu protiv nje. Najstarija ćerka, kaže, sada ponavlja njegov obrazac omalovažavanja. Iako razmišlja da odustane, pre konačne odluke traži iskren i stručan savet.
„Deca često govore besom kada ne znaju kako da izraze tugu“
Porodični terapeut Vesli Du iz Los Anđelesa naglašava da, iako teška, situacija nije beznadežna. Prema njegovim rečima, deca često „govore“ besom kada ne znaju ili nemaju gde da izraze tugu.
„Ispod grubih reči stoji bol deteta koje veruje da je izgubilo majku. Ako želite priliku da obnovite odnos, krenite od sopstvene ranjivosti i spremnosti da čujete primedbe bez odbrane i napada“, rekao je Du.
Njegovi saveti, pretočeni u konkretne korake, glase:
Stvorite prostor za razgovor bez rasprave.
Priznajte detetov doživljaj („Čujem da se osećaš napušteno“).
Ponudite svoju istinu mirno, kada dođe trenutak da budete saslušani.
„Poenta nije pobediti, već otvoriti vrata komunikaciji koju su godinama zatrpavali bes i manipulacije odraslih“, kaže terapeut.
Prvi korak – potražiti stručnu podršku
Klinički psiholog Piter Lobl iz Njujorka savetuje da se ne donosi konačna odluka o „prekidu“ dok se ne isprobaju sve mogućnosti.
„Kada vas pokrenu njene reči, najpre sačekajte da bol splasne. Reagujte tek kada možete kratko, jasno i u skladu sa sobom. Izbegavajte duga objašnjenja i optuživanje bivšeg muža – dete to doživljava kao prebacivanje krivice, ne kao istinu“, objašnjava Lobl.
Predlaže i primer „mirovne ponude“ u jednoj rečenici:
„Kada sam čula da pričaš kako sam vas ‘ostavila u šumi’, čula sam tvoju tugu i bes što sam te napustila. Žao mi je što se tako osećaš. Volim te i nadam se da ćeš jednog dana želeti da čuješ zašto sam učinila to što sam učinila.“
Suština, kaže, leži u kratkoj i empatičnoj poruci – bez odbrane, bez napada.
Kejt ima pravo da zaštiti svoj mir i dostojanstvo, posebno ako je ćerka javno ponižava, širi laži ili narušava njen posao. Tada, ističu stručnjaci, treba postaviti jasne granice i dokumentovati svaku pretnju ili uznemiravanje.
Ipak, emocionalno brisanje deteta iz života retko donosi olakšanje. Mnogo je delotvornije, poručuju terapeuti, istovremeno čuvati sebe i ostaviti mala vrata otvorena – povremena poruka bez polemike, čestitka za rođendan, neutralan kontakt preko treće osobe ili porodičnog terapeuta.
Put do pomirenja
Prvi korak je potražiti stručnu podršku – ne zato što je majka „krivac“, već zato što joj treba tim koji razume traumu i dinamiku razdvojenih porodica.
Drugi korak je razlikovati stvarnu ugroženost (objave na mrežama, upade u posao) i tu uvesti čvrste mere – blokiranje, prijavu, arhiviranje poruka.
Treći korak je pisati kratko i smireno, bez optužbi i spominjanja oca, uz poruku:
„Ovde sam. Volim te. Spremna sam da slušam.“
I četvrti – ne odustati od druge dece. Tiho, bez pritiska, slati im signal da majka postoji, da je prisutna.
Ovo, zaključuju stručnjaci, nije priča o „neposlušnoj tinejdžerki“, već o detetu zarobljenom u tuđem narativu i sopstvenom besu. Majka nije bespomoćna – može promeniti način na koji reaguje, zaštititi sebe i polako, strpljivo graditi most koji je godinama rušen.
Budućnost, podsećaju, nije unapred zapisana. Svaka kratka, empatična poruka koja ne ulazi u sukob, već nudi kontakt, gradi šansu da se jednog dana ponovo sretnu – kao majka i ćerka, a ne kao neprijateljice.
povezane vesti
