Olga (68) iz Beograda godinama je sve podređivala porodici. Čuvala je unuke svakog dana, kuvala, spremala, uskakala kad god je trebalo. Za sina i snaju bila je uvek tu – bez pitanja i bez zameranja. A onda je došao dan koji joj je promenio pogled na sve: njen rođendan.

Tog jutra nije bilo ni osmeha, ni zagrljaja, ni čestitke. Sin i snaja su, kao i svakog drugog dana, samo ostavili decu kod nje i otišli. Olga je ostala sama, sa kolačima koje je sama sebi spremila i osećajem da je – zaboravljena.

„Sedela sam i čekala da se neko seti. Prvi put sam pomislila da možda više nikome nisam važna“, kaže Olga.

Kada je sin kasnije došao po decu i ona ga, kroz šalu, pozvala na kafu jer joj je rođendan, samo se nasmejao i rekao:
„Mama, pa u tvojim godinama rođendani više nisu bitni.“

Te reči su je, priznaje, zabolele više nego da joj ništa nije rekao.

„Nisam ja servis za sve“

Olga kaže da je godinama govorila sebi da baka treba da trpi i da daje iz ljubavi. Čuvala je unuke dok su bili bebe, kada su bili bolesni, dok su roditelji imali obaveze, putovanja, izlaske.

„Nisam se umorila od dece. Umorila sam se od osećaja da me niko ne vidi. Kao da sam tu samo da završavam posao, a ne kao majka i baka sa osećanjima“, iskreno priznaje.

Reči koje su je naterale da se zapita – gde je ona u svemu?

Nakon što joj je sin rekao da „previše razmišlja“ i da je „to samo rođendan“, Olga je danima preispitivala svoj život.

„Nije mi trebao poklon. Trebalo mi je da se sete da postojim. Da kažu: ‘Hvala, mama. Hvala, bako.’ To je pažnja. Shvatila sam da ljubav ne znači da se potpuno izbrišeš zbog drugih“, kaže ona.

Postavila granice – i prvi put se oseća slobodno

Od tog dana Olga je odlučila da nešto promeni. Više ne čuva unuke svakog dana, već onda kada može i kada želi. Otvoreno je rekla sinu i snaji da i ona ima svoj život.

„Nisam dadilja. Hoću da se družim, da imam vreme za sebe, da proslavim rođendan kako ja želim. I znate šta? Prvi put posle dugo vremena osećam se slobodno“, zaključuje Olga.

Njena priča otvorila je pitanje koje mnogi prećutkuju:
gde je granica između pomoći porodici i potpunog zaborava na sebe?