Gojaznost ne nastaje samo zbog životnih navika. Na nju mogu uticati i geni, okolina i neka zdravstvena stanja. Procenjuje se da genetika ima ulogu u 40 do 60 odsto slučajeva. Rizik može biti veći ako osoba teško dolazi do zdrave hrane, premalo se kreće ili ima određene zdravstvene probleme, poput sindroma policističnih jajnika. Postoje različiti genetski oblici gojaznosti. Neki su povezani s promenama u genima koje mogu poremetiti osećaj gladi i sitosti, piše Health.com.

Kako geni utiču na rizik od gojaznosti

Studije sprovedene na porodicama i blizancima pokazuju da genetika igra ulogu u otprilike 40 do 60 odsto slučajeva gojaznosti. Genetska sklonost može se ogledati na tri glavna načina: kao monogenska, poligena ili sindromska gojaznost.

Monogenska gojaznost posledica je mutacije jednog gena. Najčešće se radi o promenama na genu LEPR, koje uzrokuju nedostatak hormona leptina ili njegovih receptora. Leptin je zadužen za stvaranje osećaja sitosti, pa njegov nedostatak može dovesti do prejedanja. Ovaj oblik gojaznosti se obično dijagnostikuje još u detinjstvu i ponekad se naziva gojaznošću ranog početka.

Za razliku od monogenske, poligena gojaznost proizlazi iz kombinovanog uticaja mnogih gena, odnosno malih varijacija u genima poznatih kao polimorfizmi. Naučnici su do sad identifikovali oko 500 gena povezanih sa gojaznošću, među kojima je i gen FTO. Određena kombinacija tih genetskih varijacija može uticati na sklonost osobe prema visokokaloričnoj hrani ili telesnoj neaktivnosti.

slika

Sindromska gojaznost je težak oblik gojaznosti koja se javlja vrlo rano, obično pre pete godine života. Deca s ovim stanjem često imaju i neurorazvojna kašnjenja ili dismorfna obeležja, odnosno telesne abnormalnosti. Povezana je s retkim genetskim stanjima kao što su Bardet-Biedlov i Alstromov sindrom.

Uloga faktora u okolini

Genetika, međutim, nije jedini uzrok. Okolina koja podstiče nezdrave prehrambene navike i telesnu neaktivnost, poznata kao "obezogeno okruženje", takođe igra važnu ulogu. Takvo okruženje uključuje život u područjima s manje dnevnog svetla, oslanjanje na automobile umesto hodanja, nedostatak dostupne zdrave hrane, povećano vreme provedeno pred ekranima i siromaštvo.

Osim toga, okolina može uticati i na same gene, prehrambene navike u ranom detinjstvu mogu izazvati promene koje povećavaju rizik od gojaznosti kasnije u životu.

Postoje i brojni drugi međusobno povezani faktori rizika za razvoj gojaznosti. Određena zdravstvena stanja, poput sindroma policističnih jajnika (PCOS), dijabetesa, depresije i hipotireoze (smanjene funkcije štitne žlezde), uzrokuju hormonalne promene koje mogu dovesti do gojenja.

Visokokalorična ishrana, posebno uz nedostatak fizičke vežbe, takođe dovodi do nakupljanja kilograma, a ishrana bogata prerađenim ugljenim hidratima povećava rizik od insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2. Rizik za dete povećava se i ako je majka tokom trudnoće pušila ili bila gojazna. Konačno, sedelački način života jedan je od ključnih faktora rizika.

slika

Lečenje i prevencija

Iako genetika može stvoriti predispoziciju za gojaznost, postoje načini za lečenje i sprečavanje neželjenog gojenja. Lečenje uključuje promene životnih navika poput uravnotežene ishrane, za koju se preporučuje saradnja s nutricionistom, te redovne vežbe, a cilj je oko 150 minuta aerobne aktivnosti nedeljno uz dva dana treninga snage.

Važni su i kvalitetan san, najmanje sedam sati svake noći, te upravljanje stresom tehnikama poput joge ili meditacije. U težim slučajevima, kada promene životnih navika nisu dovoljne, lekar može preporučiti lekove ili hirurške zahvate.

Kada potražiti stručnu pomoć

Ako ste zabrinuti zbog svoje telesne težine, korisno je obratiti se lekaru. On vas može uputiti dijetetičaru ili nutricionisti radi izrade individualnog plana za regulaciju težine i pomoći vam da razumete uzroke gojenje.

Lekar takođe može proceniti rizik od povezanih bolesti kao što su bolesti srca, dijabetes, apneja u snu i artritis. Ako gojaznost utiče na vaše mentalno zdravlje te uzrokuje teskobu, depresiju ili nisko samopouzdanje, preporučuje se i razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje.

Video:

embed