Ovu rečenicu mnoge žene u Srbiji pamte još iz detinjstva, često izgovorenu u trenucima kada su bile povređene, uplašene ili preplavljene emocijama. „Ćuti, može gore“ – rečenica koja je nekada trebalo da uteši i ojača, danas se sve češće posmatra kroz drugačiju prizmu. Psiholozi upozoravaju da ovakve poruke, iako izrečene bez loše namere, mogu da ostave dubok trag u emocionalnom razvoju deteta i načinu na koji kasnije kao odrasle osobe doživljavaju sopstvena osećanja, granice i odnose sa drugima.

Kako objašnjava psiholog Marija Ostojić, problem nije samo u jednoj rečenici, već u obrascu koji se ponavlja i postaje unutrašnji glas koji osoba nosi kroz život.

„Kada dete više puta čuje poruke poput "ćuti, može gore", ono ne uči kako da reguliše emocije, već uči da ih potiskuje. Dugoročno, to može da dovede do toga da osoba u odraslom dobu ne prepoznaje jasno šta oseća, ili da umanjuje sopstveni doživljaj bola“, navodi Marija Ostojić za Naj ženu.

Ona dodaje da deca ne razumeju kontekst „može gore“ na način na koji ga razumeju odrasli. Za dete, to ne znači utehu, već poređenje koje briše njegov lični doživljaj. U njegovoj unutrašnjoj interpretaciji, to često postaje: „nemam pravo da mi bude teško“.

Psihološki gledano, ovakve poruke mogu da doprinesu razvoju obrasca u kojem osoba kasnije:
* minimizira sopstvene probleme
* teško postavlja granice
* oseća krivicu kada izrazi nezadovoljstvo
* ili veruje da mora da „izdrži sve“ bez prava na slabost

„Roditelji najčešće ne misle ništa loše kada to izgovaraju. To je često naučen obrazac iz njihovog sopstvenog odrastanja. Međutim, dete ne pamti nameru, ono pamti poruku“, ističe Marija Ostojić.

Stručnjaci naglašavaju da je ključno razlikovati utehu od potiskivanja. Umesto da se emocija prekine, zdraviji pristup je da se ona prepozna i imenuje. Rečenice poput „Vidim da ti je teško“ ili „Razumem da si povređena“ ne uče dete da problem nestaje, već da je emocija dozvoljena i prolazna.

Jer upravo ta razlika da li je emocija prihvaćena ili poništena, često određuje kako će osoba kasnije u životu doživljavati sebe, odnose i sopstvenu vrednost.