Prema stavovima Američkog psihološkog udruženja, deca razvijaju ljubaznost i nesebičnost kada se odgajaju uz empatiju, ali i uz promišljenu disciplinu. Iako savremeni pristup roditeljstvu sve više naglašava uvažavanje dečjih osećanja, stručnjaci upozoravaju da preterano "nežno roditeljstvo" ponekad može zanemariti razvoj samostalnosti, odgovornosti i sposobnosti odlaganja zadovoljstva.

Roditelji šezdesetih i sedamdesetih godina često su imali drugačiji stil vaspitanja. Deci nisu odmah kupovali sve što požele, već su ih učili strpljenju i vrednovanju novca. Smatralo se da čekanje i štednja pomažu u razvoju emocionalne kontrole i otpornosti na razočaranja.

Takođe, od dece se očekivalo da se sama igraju i pronalaze načine da ispune slobodno vreme, bez stalnog roditeljskog nadzora ili preteranog oslanjanja na ekrane. Takav pristup podsticao je kreativnost, snalažljivost i osećaj lične odgovornosti.

Roditelji su tada češće pokazivali da sukobi i nesuglasice predstavljaju deo života. Deca su posmatrala kako odrasli raspravljaju i mire se, što im je kasnije pomagalo u razumevanju emocija i rešavanju konflikata.

Veliki naglasak je bio na samostalnom rešavanju problema. Kada bi se dete suočilo s teškoćama u školi ili u vršnjačkim odnosima, roditelji bi mu pružali podršku, ali ne bi preuzimali rešavanje situacije umesto njega.

Kućne obaveze bile su sastavni deo odrastanja, a pregovaranje o pravilima gotovo da nije postojalo. Deca su učestvovala u održavanju domaćinstva, što je razvijalo radne navike i disciplinu.

Za razliku od današnjeg čestog nagrađivanja svakog postignuća, starije generacije nisu stalno hvalile decu za osnovne zadatke. Smatralo se da unutrašnji osećaj ponosa treba da proistekne iz uloženog truda i odgovornosti, a ne samo iz spoljašnje potvrde.

Posebno se vodilo računa o vrednosti stvari. Izgubljeni ili uništeni predmeti nisu se odmah zamenjivali novima, kako bi deca naučila da brinu o svojim stvarima i razumeju značaj novca.

Roditelji su takođe podsticali decu da ne odustaju čim naiđu na poteškoće, razvijajući toleranciju na frustraciju i upornost kao ključne životne veštine.

Manje neprijatne situacije smatrale su se prirodnim delom odrastanja, pa deca nisu bila prezaštićena od grešaka i neprijatnosti, što je doprinosilo jačanju samostalnosti.

Važno je bilo i preuzimanje odgovornosti. Stalno traženje izgovora nije bilo prihvatljivo, a deca su učila da snose posledice svojih postupaka.

Na kraju, odrastanje nije bilo preopterećeno organizovanim aktivnostima. Deca su imala više slobodnog vremena da sama biraju kako će ga provesti, što je doprinosilo razvoju identiteta, kreativnosti i unutrašnje motivacije.