Zamisli da ti neko dan pre venčanja spali venčanicu. Upravo to se dogodilo Eleni. Mesecima je birala haljinu, čuvala je kao nešto posebno, a onda je saznala da ju je zapalila njena buduća svekrva. Ne slučajno, ne iz besa – nego namerno. Rekla joj je da nije dovoljno dobra za njenog sina.

Kada je Marko, njen verenik, video pepeo u dvorištu, prvo je samo ćutao. Nije mogao da veruje šta se desilo. Pitao je Elenu da li je istina, a ona je samo klimnula glavom. Nije bilo šta da se objašnjava – sve je već bilo jasno.

Okrenuo se majci i pitao je zašto je to uradila. Ona je hladno rekla da kao majka ima pravo da štiti sina i da brak nije stvar emocija, već statusa i „pravog izbora“. Nije se izvinila. Nije čak ni pokazala da joj je žao.

Tada je Marko prvi put jasno rekao „ne“. Rekao je da nema pravo da odlučuje koga će on voleti niti da uništava tuđe stvari kako bi dokazala poentu. Elena ga je pitala šta će biti sa venčanjem, a on je samo rekao da može da se venča s njom odmah, u farmerkama, bez ceremonije, jer mu je bitno samo da budu zajedno.

Majci je dao izbor – da se izvini ili da ga izgubi. Ona je otišla bez reči.

Kasnije su sedeli kod Elene u stanu i gledali ostatke spaljene haljine. Marko je pokušavao da je oraspoloži i govorio da će kupiti novu, ali ona je rekla da nije problem u haljini, već u tome što njegova majka ne prihvata njihovu vezu. On joj je odgovorio da to više nije njen problem, nego njegova granica koju mora da postavi.

U jednom trenutku doneo je malu kutiju. U njoj je bio još jedan prsten – kupio ga je ranije, jer je znao da bi njegova majka mogla da napravi neki problem. Elena je kroz suze počela da se smeje, prvi put tog dana.

Dogovorili su se da će se venčati kako god, čak i bez ceremonije, jer ono što je važno nije haljina, ni sala, ni tuđe mišljenje – nego odluka da stoje jedno uz drugo.

Haljina je izgorela, ali njih dvoje su tog dana shvatili nešto mnogo važnije: porodica može da bude glasna, ali granice moraš da postaviš sam.