Azijatkinja Ču Ka Jing i njen partner žive u Singapuru, a svog sada 26-godišnjeg autističnog sina Sebastijena preselili su na Bali pre šest godina. "Bila je to verovatno najteža odluka u mom životu, i kao majci i kao ljudskom biću da preselim nekoga kao što je moj sin. Ne govori, nema sposobnost da se poveže i uspostavi odnose sa ljudima na način na koji većina nas radi. Zbog toga mu je zapravo izazov da se poveže sa drugima i uklopi u društvo", rekla je majka za CNA, prenosi Roditelj.hr
Gospođa Ču je rodila Sebastijena u Sjedinjenim Državama, a kada je napunio 10 godina, porodica se preselila u Singapur. Majka ga je školovala kod kuće i trudila se da ga pripremi za samostalan život. Ali stvari su krenule nizbrdo nakon što je napunio 15 godina. Ona je počela da bude meta njegovih napada.
"Mislila sam da ću umreti kada on napuni 20 godina. Postao je veoma ljut. Vikao bi na mene, nije poštovao pravila koja sam postavio i nije ga bilo briga. Vrištao bi kao životinja i udarao me", kaže majka i dodaje da nikada nije znala šta će izazvati njegov bes. "Udario me jednom nakon što sam mu rekla da su mu pantalone premale, porastao je. Napadi su se nastavljali, bacio bi me na pod ili bi pritisnuo moju glavu o zid", kaže gospođa Ču.
Stvari su postale toliko loše da je majka morala da izbegava javni prevoz. Insistirao je da sedne u zadnji red autobusa, na srednje sedište koje ima pojas. Ako je to mesto već zauzeto, on bi naterao osobu da se pomeri buljeći u nju. Čak bi i neispravan pojas mogao da ga razbesni. Počeo bi da udara glavom u autobus, a onda bi me napao da me natera da pokušam da popravim situaciju", rekla je ona.
Tada je odlučila da Singapur nije pravo mesto za njega. Pa čak ni njena blizina. Naime, kada autisti postanu odrasli, često svoje frustracije prebacuju na primarnog negovatelja. Gospođa Ču se stoga plašila da će se Sebastijen jednog dana toliko naljutiti da bi je mogao ubiti. "Ne plašim se smrti, za mene to nije velika stvar. Ali sam se plašila da bi se posle tog čina mogao naći u nevolji, da će mu to uništiti život. I nisam htela da se to dogodi", rekla je ona.
Do odluke da ga preseli na Bali došla je posle porodičnog odmora na mirnom indonežanskom ostrvu 2012. Tamo je shvatila da je njen sin smireniji kada je okružen prirodom. Nakon što je napunio 20 godina, poslala ga je da živi u selu na Baliju, ostrvu koje su prvi put zajedno posetili 2016. godine. Našla mu je vilu opremljenu sigurnosnim kamerama i čuvara koji će se brinuti o njemu. Ali ni to nije bio lak zadatak. Samo jedna osoba je ostala sa njim svih 6 godina, ostali su se smenjivali. Takođe je u početku putovala sinu svake dve nedelje. "Prvih nekoliko godina je bilo jako teško", zaključila je ona i priznala da je u njemu videla pozitivne promene. "Ne u smislu da je počeo da priča, ili da će nas uvek pozdraviti i reći nešto. Najveća promena je oko nas. Konačno smo odbacili očekivanja da će se ikada ponašati kao drugi ljudi", kaže ona.
