Kažu da je ljubav od Boga, a kad se umešaju ljudi sa svim svojim ograničenjima i uverenjima brzo zaborave jedino što je sveto. Donosimo vam predivnu priču o bračnom paru koji svima mogu poslužiti kao uzor.
U jednom bosanskohercegovačkom gradu pred rat desila se velika ljubav. Kao što to obično biva u takvim i sličnim ljubavnim pričama, o toj velikoj ljubavi svi su pričali, veću ne pamte. U to vreme, političkog i etničkog previranja, značajno je istaći da je ona bila Muslimanka, a on Srbin, pravoslavac. Za mnoge pak pitanje života i smrti, za onu manjinu normalnih potpuno nebitna stvar.
Iako smo se nekada kao društvo kleli u ono što zovemo mešoviti brak, stranci će koristiti reč multietnički, danas je to rezervisano za društveni prezir. Nekada kulturna i politička kategorija kojom smo se ponosili, danas gurnuta na marginu, o kojoj se malo ko usuđuje da govori, piše, a ponajmanje živi.
Dženita i Slobodan su kroz džunglu mržnje, neprijateljstva, prezira... prokrčili svoj put, a Bog je stao na njihovu stranu.
Ništa, pa ni građanski rat u Bosni nije uspeo da ih poremeti, oni su se držali onog šta ih je spojilo, i u dobru i zlu ostali zajedno.
O njihovoj velikoj ljubavi svedoči dvoje dece, a njihova ćerka je podelila ovu pre svega životnu i poučnu priču.
Prenosimo je u celosti: "Moja majka Dženita i otac Slobodan su se venčali 1990. godine. Moglo bi se reći neposredno pred sam rat. Ta godina je bila poslednja u kojoj se još uvek mogao naći veliki broj ljudi koji nisu osećali da su vera, pa čak ni nacija, čvrsto svoja, kao što je, na primer, danas.
Majka mi je iz Tuzle, otac iz Prnjavora. Kada su se građanski venčali, majka im je predložila da se venčaju i u pravoslavnoj crkvi jer je računala na ovu tradiciju, koja je ovde prisutna od pamtiveka, da dete nosi očevo prezime, nasleđuje očevu imovinu, pa samim tim i nasleđuje religiju. Majka je Muslimanka, ali nikada nije bila vernica, pa joj je manje važno pravoslavlje ili islam - više isto i nije bitno. A otac nije dao.
Čak su se i moji baka i deda sa očeve strane pitali zašto on nije pristao ako se moja majka već ponudila, a moj otac je uvek imao isti odgovor. Uvek je govorio da religija, posebno danas, ide uz naciju. Rekao je da Dženita treba da ostane Dženita i Muslimanka, takva kakva jeste (jer mama nije vernica) i da ne menja ime i veru i time potpuno menja svoj identitet.
"Bog te stvorio kao Dženitu, muslimanku, a ko sam ja da menjam svoj identitet zbog mene? Ako promeniš svoj identitet za mene, onda naša ljubav nije dovoljno jaka da živimo i preživimo zajedno. Da sam želeo isključivo Srpkinju, tražio bih isključivo Draganu, Milenu, Danicu, Milijanu... a ne prvu ženu koja će me iskreno voleti, ma ko ona bila. Uostalom, kako lepo ime imaš – Dženita, nebesko ime“.
Slušala sam to nekoliko puta. I tako je njihova ljubav opstala do danas. Moj brat i ja smo ponosni na njih i do danas se vole kao i prvog dana. Nikada nismo čuli da se njih dvoje svađaju na nacionalnoj osnovi. Tačno je da je bilo prozivki pojedinih ljudi sa očeve i majčine strane, kada je rat bio i završio, ali oni su sve to izdržali i pravi su primer multietničkog braka“.
