„Zovem se Snežana, imam 66 godina i živim u okolini Požarevcu. Udovica sam već nekoliko godina, a moj sin je jedina porodica koja mi je ostala. Ceo život posvetila sam tome da ga vaspitam u duhu naše pravoslavne vere i tradicije, verujući da će mu to biti temelj i oslonac. Trudila sam se da ga naučim da se poštuju postovi, praznici, odlazak u crkvu. Međutim, otkako se oženio, imam osećaj da se sve promenilo.“
Kaže da je boli način na koji se njen sin sada odnosi prema veri. Ne posti, ne ide u crkvu, preskače praznike koje su godinama zajedno obeležavali. Porodična slava, nekada srce njihovog doma, svela se na običan dan. Svaki put kada ga pita zbog čega je sve napustio, dobija isti odgovor – „To je moj izbor.“
Pre tri godine rodila se Snežanina unuka. Nada da će dete uskoro biti kršteno davala joj je osećaj da tradicija ipak neće biti prekinuta. Ali njen sin je bio izričit – krštenje neće biti dok dete samo jednog dana ne odluči. Za Snežanu, to je bilo bolno iznenađenje, jer smatra da krštenje predstavlja prvu i najvažniju duhovnu zaštitu.
„Mislim da je njegova supruga imala uticaja na sve ovo. Ne potiče iz religiozne porodice i verujem da ga je postepeno udaljila od crkve. Ne želim da je krivim, niti da stvaram razdor, ali ne mogu da ne razmišljam gde sam mogla da pogrešim.“
Kaže da se svakog dana moli za smernicu, da joj Bog pokaže kako da postupi. Želi da bude baka koja će unuku približiti veri, ali ne zna da li da insistira ili da se povuče.
„Da li sam ja negde pogrešila? Da li sam ga pogrešno vaspitala, ili je život jednostavno krenuo drugim tokom? Želela bih da čujem savete onih koji su se našli u sličnoj situaciji. Kako pomiriti različite stavove u porodici kada su u pitanju vera i tradicija? Da li treba da se borim za ono što smatram ispravnim ili da pustim da vreme donese svoj odgovor?“
Snežana kaže da jedino želi mir, složnu porodicu i da vera ostane stub koji ih vodi kroz život — kao što je nju vodila svih ovih godina. Šta mislite, da li je u pravu ili greši?
