Supruga sa kojom je gospodin Dragan (71) proveo čak 43 godine bila je narušenog zdravlja, a poslednjih pet godina njihovog zajedničkog života prošlo je u obilascima bolnica, terapijama i borbi. Kada je preminula, kaže, osetio je tugu, ali i neobjašnjiv osećaj olakšanja – kao da ponovo može da udahne punim plućima. Upravo tada, iznenada, njegov život je preokrenula nova ljubav. I umesto podrške, dobio je osudu najbližih.
„Ja Slavonac, ona Međimurka – slagali smo se dobro kroz ceo život“, započinje Dragan „Imamo ćerku koja danas ima 41 godinu i veliku porodicu sa obe strane. Uvek smo se međusobno pomagali, okupljali, išli na izlete, porodične ručkove i slavili sve zajedno.“
Ali sve se promenilo istog trenutka kada je ostao udovac, piše Moje vrijeme.
Njegova supruga godinama je vodila borbu sa autoimunom bolešću, alergijama i raznim tegobama koje su je pratile kroz život. Često je bila na bolovanju, a pored toga je pila veliki broj lekova. Na kraju se pojavila i najteža dijagnoza – karcinom debelog creva. „Pet godina smo obilazili lekare, bolnice, alternativce… Bila je operisana više puta. Mnogo je patila, a ja sa njom“, priča Dragan.
Poslednjih meseci više nije ustajala iz kreveta, a on je bio stalno bio uz nju. „Ništa mi nije bilo teško. Bila je dobar čovek i mnogo je učinila za mene.“
Njena šira porodica bila je veoma tradicionalna, verna, posvećena. Dolazili su joj u posetu, pružali podršku, a on je sve to duboko poštovao.
Nakon njene smrti – praznina
Kada je supruga preminula, Dragan je tek otišao u penziju. Usamljen, izgubljen i bez obaveza, pridružio se udruženju penzionera kako bi bar malo razbio monotoniju.
„Na prvom izletu upoznao sam jednu ženu, šest godina mlađu udovicu. Proveli smo ceo dan zajedno – pričali, šetali, ručali. Posle dugo vremena, živnuo sam.“
Kako kaže, nije planirao nikakvu novu romansu, ali mu je nedostajala bliskost, razgovor i prisustvo nekoga ko ga razume. „Praznina oko mene bila je ogromna. Ćerka me je posećivala povremeno, rodbina retko… a mene je sve bolelo – i tišina i samoća.“
I onda – ljubav. Samo tri meseca nakon suprugine smrti. „Dogodilo se spontano. Nije bila samo potreba za društvom, već stvarna zaljubljenost.“
I tu kreću problemi.
„Svi su mi okrenuli leđa“
Umesto razumevanja, stigle su osude.
„Ćerka mi je rekla da više ne želi da me vidi ako ta žena uđe u njihovu kuću. Zapretila mi je i unucima“, priča Dragan.
Njegova sestra optužila ga je da sramoti porodicu. Rodbina pokojne supruge poručila je da je „jedva dočekao“ da supruga umre. Govorili su da je nepristojno i nemoralno što se zaljubio dok su oni još u žalosti.
Iako povređen, Dragan je nastavio svoju vezu.
„Prošlo je šest meseci od suprugine smrti. Svastika i njen muž su prešli na drugu stranu ulice kada su me ugledali sa novom partnerkom. Danas me mnogi i dalje izbegavaju.“
Na pitanje da li je srećan, odgovara sa mešavinom tuge i nade:
„Srećan jesam, ali i patim zbog toga što se porodica udaljila. Nije mi svejedno. Nikad ne znaš ko će ti sutra zatrebati. Nadam se da će mi ćerka i unuci oprostiti. Komuniciramo, ali hladno. Sestra ponekad navrati, uvek mi prigovori. Strpljiv sam. Čekam da prihvate.“
