Danas puni 90 godina: Sa njom se Srbija smejala i pevala, glumicu pamtimo po ulozi u filmu ,,Meri Popins"

Džuli Endruz, koja danas, 1. oktobra puni 90 godina, se smatra oličenjenjem čestitosti, i praktično je savršena u svakom pogledu i jednako zagonetna kao dadilja iz svemira.

Ona je među najprepoznatljivijim, najpoštovanijim i najvoljenijim glumicama koje je ova zemlja ikada iznedrila, ali kada je reč o britanskim ikonama, jedino je pokojna kraljica Elizabeta duže uspevala da ostane tako dosledno povučena kada je njen lični život u pitanju.

Kao dete je nastupala u muzičkim salama razrušenog Londona krajem 1940-ih, morala je da se nosi s razvodom svojih roditelja, ponovnim brakom svoje alkoholičarke majke za očuha koji je, prema njenim memoarima, bio pijanac koji je pokušao se**ualno da je napastvuje. Kasnije je otkrila da joj biološki otac nije čovek kojeg je smatrala ocem, već porodični prijatelj s kojim je majka imala aferu 1935. godine.

„Osećala sam se pomalo posebno“, rekla je. „A pevanje mi je dalo identitet.“

Endruzova je bila najveća holivudska zvezda 1964. i 1965. godine, ali nakon filmova ,,Meri Popins" i ,,Moje pesme, moji snovi", mučila se da definiše kakva glumica želi da postane.

Rezultati su bili neujednačeni, ali zabavni. Od luckastih komedija do trilera, pa sve do uloge velike dame savremenih animiranih klasika poput franšize Šrek, Endruzova ostaje enigma: engleska ruža sa kristalno čistim glasom koja je ceo život provela ostajući nedokučiva.

 

 

Mogu li priče koje stoje iza njenih najvećih filmova otkriti bilo kakve tragove o „pravoj“ osobi koja se krije iza besprekorno profesionalne zvezde koja je osvojila pet uzastopnih generacija?

Meri Popins (1964)

Nakon uspešnog boravka na Brodveju, Džuli Endruz je postala poznata na pozorišnoj sceni kao Elajza Dulitl u filmu ,,My Fair Lady" 1956. godine, a zatim i kao Ginevra u Kamelotu. Godine 1962, iste one kada je izdavačka kuća Deka odbila Bitlse, holivudski producent Džek Vorner odbio je da je angažuje za filmsku verziju ,,My Fair Lady" u korist Odri Hepbern. Ono što je bio gubitak za ,,Warner Bros", pokazalo se kao dobitak za Volta Diznija. Endruzova je na filmu debitovala ulogom koja je obeležila najuspešniji film 1964. godine.

Braća Šerman, autori pesama za film, primetili su je dok je izvodila odlomak iz Kamelota u emisiji The Ed Sullivan Show 1961. godine, i preporučili je Dizniju. Nekoliko drugih glumica bilo je u razmatranju za ulogu Popinsove, a među favoritima je jedno vreme bila i Bete Dejvis — što danas deluje krajnje neobično, jer je imala 55 godina, dok je Endruzova imala 29 i dolazila iz Volt-on-Temza.

 

 

P. L. Travers, autorka knjiga o Meri Popins, provela je godinu dana na snimanju 1963. kao konsultantkinja, izluđujući ceo tim zahtevima — ni prema Endruzovoj nije bila blaža. Sve čega se Džuli seća iz njihovog jedinog susreta jeste da joj je Travers rekla da ima „nos za tu ulogu“. Njen partner Dik van Dajk kasnije je izjavio: „Mrzela je Džuli, a mrzela je i mene.“

Njena prva uloga možda je i najslikovitija za čitavu njenu karijeru. Čak je i njen tadašnji suprug, Toni Volton, koji je radio scenografiju i kostime, rekao: „Meri Popins kao da ima neki tajni život [...] Vrlo formalna spolja, a iznutra pomalo nestašna.“

Moje pesme, moji snovi (1965)

,,Meri Popins" je izašao dok je Endruzova tokom leta 1964. snimala ,,Moje pesme, moji snovi", pa je očekivanje da njen drugi film bude još veći uspeh bilo gotovo opipljivo.

Postojala je zabrinutost da će Endruzova s prezirom gledati na saradnju sa ženom koja je bila umešana u ono što je i dalje smatrala svojom najvećom profesionalnom nepravdom — jer je Marni Nikson bila ta koja je otpevala pesme umesto Odri Hepbern u filmu ,,My Fair Lady".

Umesto toga, Endruzova joj je prišla na setu i rekla: „Marni, veliki sam obožavalac vašeg rada“, što su mnogi videli i kao suptilan udarac na Hepberninu nepevačku ulogu, ali i kao dobar način da probije led.

 

 

Više od 300.000 turista godišnje posećuje Salcburg samo kako bi obišli mesta na kojima je Moje pesme, moji snovi sniman. Mnoge ture vode posetioce na planinski vrh kako bi rekreirali čuvenu uvodnu scenu — koja je, zapravo, bila poslednja snimljena. Snimana je iz helikoptera koji se spuštao ka Endruzovoj, ali dok je leteo u krug iznad nje, jak vetar od rotora srušio ju je na zemlju. Na kraju je uspela da odradi scenu stojeći.

U februaru 1965. godine, mesec dana pre premijere filma ,,Moje pesme, moji snovi", koji će ubrzo postati film s najvećom zaradom u istoriji do tada, Endrjuzova je osvojila Zlatni globus za najbolju glumicu za ulogu Meri Popins, zahvalivši se Džeku Vorneru na njegovoj nenamernoj ulozi u njenom uspehu. Samo mesec dana kasnije osvojila je i Oskara.

Viktor/Viktorija (1982)

Naredni film Džuli Endruz, ,,Viktor/Viktorija", smešten je u Pariz 1934. godine. U njemu tumači ulogu siromašne žene koju nagovore da se pretvara da je muškarac koji se pretvara da je žena — svojevrsna „ženska imitacija muškarca koji imitira ženu“.

„Ta uloga me je potpuno preokrenula,“ rekla je. „Bilo je ludo — kao da istovremeno tapšete po glavi i trljate stomak.“

 

 

Kod nekih njenih filmova koje je radila sa suprugom, rediteljem Blejkom Edvardsom, stiče se utisak da je stalno testiranje granica umetnički kontraproduktivno, ali ,,Viktor/Viktorija" ipak ima dovoljno topline i šarma da publiku ubedi da poveruje u priču, počevši od Viktorijinog čuvenog komentara: „Spavaću s tobom za jednu ćuftu.“

Film takođe otkriva dublje, rezonantnije tonove njenog glasa — one koji nikada više nisu mogli da se čuju nakon neuspele operacije glasnih žica 1997. godine, koja joj je trajno oštetila glas, prenosi Telegraph.

 

Bonus video: