Džonatan Džekson nije tipičan holivudski glumac. Dok su mu vrata slave bila širom otvorena još od detinjstva, on je izabrao drugačiji put – onaj duhovnosti, vere i porodičnih vrednosti.
Već sa 11 godina zablistao je na malim ekranima kao Laki Spenser u seriji „Opšta bolnica“, što mu je donelo čak pet Daytime Emmy nagrada. Bio je miljenik publike i kritike, a sve je ukazivalo na to da mu se smeši blistava karijera. Ipak, Džonatan nije žudeo za tipičnim holivudskim životom.
Slava, muzika i duhovni poziv
Međunarodnu slavu stekao je u seriji „Nešvil“, gde je glumio muzičara sa snovima i problemima. Nije to bila samo uloga – Džekson i privatno svira i peva u bendu „Enation“, s kojim je snimio više albuma. Piše i poeziju, a godinama radi na knjizi o spoju umetnosti i pravoslavne vere.
Ali ono što je obeležilo njegov život nije ni muzika ni gluma – već vera.
Put ka pravoslavlju
Duhovno preobraženje počelo je 2006. godine dok je boravio u Rumuniji, gde je snimao film. Posetio je pravoslavne manastire i crkve, a ono što je tamo osetio, duboko ga je uzdrmalo.
– Nešto se probudilo u meni. Počeo sam da tragam za istinom – rekao je jednom prilikom.
Nakon godina proučavanja hrišćanske istorije, 2012. godine zvanično prelazi u pravoslavlje zajedno sa suprugom Lizom, s kojom ima troje dece. Posetili su i srpsku crkvu u Nešvilu, gde ga je priča o Svetom Savi duboko dirnula. Tada je znao – pronašao je svoj duhovni dom.
– Osećao sam da sam oduvek bio pravoslavac, samo to nisam znao – rekao je glumac.
Pesma za Kosovo
Njegova ljubav prema pravoslavlju prirodno ga je dovela do Srbije i manastira Hilandar. U znak zahvalnosti, 2020. godine objavio je pesmu "Kosovo: Svih žalosnih radost", posvećenu srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji. Time je jasno pokazao koliko duboko oseća duhovnu i kulturnu vezu s pravoslavljem i našim narodom.
Mir, porodica i vera
Džonatan danas živi povučeno sa porodicom u Irskoj, gde pomaže u osnivanju pravoslavnog centra. Bez skandala, bez luksuza – samo vera, umetnost i ljubav.
U svetu u kojem vladaju brzina i površnost, on je svesno izabrao tišinu manastira i molitvu umesto crvenog tepiha. Džonatan Džekson pokazuje da i u svetu glamura može postojati autentičan, duhovan i svetao put.
