Prema svedočenju Ane Pejić, babica iz Foče je još 1982. godine izvršila zamenu novorođenčadi u porodilištu – srpsku bebu dala je muslimanskoj porodici, a istina je, kako tvrdi, otkrivena tek decenijama kasnije, na samrti.

Ana Pejić jedna je od majki čija se porođajna priča ne završava radošću, već dubokom i trajnom tugom. Umesto da iz porodilišta izađe sa bebom u naručju, kući se vratila sa vešću da joj je dete preminulo. Prvi put se porodila 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, carskim rezom. Rečeno joj je da je rodila devojčicu koja, navodno, nije preživela. Godinama je pokušavala da živi sa tom istinom, sve dok se, više od dve decenije kasnije, nije suočila sa sumnjom da njeno dete možda nikada nije umrlo.

– Prošla sam pakao kroz koji prolaze sve žene koje iz porodilišta izađu bez bebe. To je teška socijalna drama – ne vidiš dete ni živo ni mrtvo, a kažu ti da ga nema – ispričala je Ana.

Pravi prelomni trenutak dogodio se 2014. godine, kada je počela da prikuplja medicinsku dokumentaciju i da, kako sama kaže, „slaže kockice“ događaja iz prošlosti. Tada je naišla na detalj koji joj je potpuno srušio svet.

– U jednom dokumentu piše da sam rodila devojčicu, a u drugom da mi je umro sin. Tada sam shvatila da nešto ozbiljno nije u redu – kaže Ana.

Te nelogičnosti naterale su je da krene dalje u potragu za istinom i da ne odustane od pitanja koja je godinama potiskivala.

– Moj slučaj je stigao čak i do Ministarstva spoljnih poslova. Postoje tragovi da su mnoga deca, po rešenjima DKP-a, iznošena iz zemlje. Tu se, zasad, gubi trag o mom detetu. Tražim je širom sveta i nadam se da ću je pronaći pre kraja života – govori Ana, ne gubeći nadu.

„Babice su menjale decu“

Ana tvrdi da sudbine dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta nisu iste.

– Jedan deo te dece je dat na usvajanje uz priču da su ih majke napustile ili odbacile. Ta deca često nose dubok gnev i teško se odlučuju da traže svoje poreklo. Drugi deo je „poturen“ u porodice – oni ne znaju da ne pripadaju tim ljudima i istina se otkrije slučajno. Vodilo se računa čak i o fizičkom izgledu – da, na primer, crnokosa žena dobije crnokoso dete – objašnjava Pejić.

Kao jedan od najpotresnijih primera navodi slučaj iz Bosne i Hercegovine, iz Foče, gde je, prema njenim rečima, babica na samrti priznala strašan čin.

– Babici je ispala beba na porođaju – dete je preminulo, a radilo se o detetu uticajnog lekara. Da bi prikrila tragediju, zamenila je bebu i dala tuđe muško dete. Žena koja se porađala bila je muslimanka, a dete je bilo iz srpske porodice. Odvela ga je kasnije u Australiju – tvrdi Pejić.

Dodaje da je sa tim čovekom i lično razgovarala, kao i da mu je rečeno da je babica pred smrt priznala šta je uradila.

– Otišao je kod biološke porodice i rekao: „Ja sam onaj koji je umro.“ Uradili su DNK analize koje su potvrdile istinu, ali niko od njih ne želi da izađe u javnost – ni on, ni biološka majka – navodi Ana.

Prema njenim rečima, svi uključeni su se, u tišini, suočili sa istinom i nastavili dalje, bez želje za medijskom pažnjom.

Ispovest Ane Pejić ostaje jedan od najpotresnijih primera višedecenijske borbe majki koje tragaju za istinom o svojoj deci. Uprkos godinama, birokratiji i tišini institucija, vodi ih nada da će se jednog dana ipak sresti sa onima koje su izgubile – ili za koje su im rekli da su izgubljeni zauvek.