"Bila sam veoma srećna kada mi je sin rekla da mu je žena trudna sa blizancima i da ću prvi put postati baka. Takođe sam bio uzbuđen zbog ideje da odvedem svoje unuke na sladoled. Zamišljao sam kako će jednog dana prespavati kod mene i kako ću ja biti prisutan u njihovim životima. Kao što je moja baka bila prisutna u mom životu, a moja majka u životu moje dece. Zamišljala sam ove zabavne stvari i kako ću ih razmaziti, ali ne o manje lepim delovima vaspitanja dece".
Ovo je početak detaljne ispovesti bake Katarine za iNews, koju prenosimo u celosti. Penzionisan sam mesec dana pre rođenja blizanaca. Prestala sam da radim sa 67 godina i odustala od malog biznisa koji sam godinama vodila. Imao sam dobru karijeru, ali punu stresa. Bila sam i samohrana majka koja je odgajala svoje dvoje dece. Bilo je haotično, ali sam se snašla uz pomoć dadilje i majke, koje su vodile decu preko praznika.
Moji prijatelji su me zaista podržavali i činili su mi uslugu u hitnim slučajevima. Posle toliko gužve i stresa, penzionisanje je bilo vreme za mene da se opustim i uživam u relativnoj sigurnosti i slobodi. Moja deca su se šalila da neću moći da sedim mirno i gledam TV ceo dan, ali to nije bila vrsta penzije koju sam planirala. Imao sam sreću da uštedim dovoljno novca za putovanja, avanture i izlaske sa prijateljima. Mogao sam volontirati ili istraživati svijet, sve dok sam bila zdrava. Na kraju, nisam imao raspored kojeg sam morao da se pridržavam svake sekunde svakog dana!
Prva godina je bila idilična
Prva godina odlaska u penziju bila je prva godina života blizanaca. Bila je to lepa godina. Putovala sam, pohađala časove slikanja, volontirala u prihvatilištu za beskućnike, a takođe sam bila aktivan u golf klubu. Uostalom, provodila bih vreme sa snajom koja je bila na porodiljskom odsustvu. Uzela bih blizance da se snaja naspava i pomogla bih joj da počisti kuću. Znala sam da je u tim prvim mesecima svaka pomoć spasonosna, pogotovo kod dve bebe. Htela sam da budem sa njom dok je moj sin na poslu. Pogotovo što je njena majka živela daleko, a nisu bili ni blizu.
Grom iz vedra neba
Nekoliko meseci pre nego što se moja snaja vratila na posao (radi četiri dana u nedelji), neposredno pred prvi rođendan mojih unuka, snaja i sin su me pitali koji dan u nedelji ću čuvati blizance. Pitali su i da li ih mogu pokupiti u subotu ujutru do ručka, a sve kako bi imali vremena za sebe.
Njihovo pitanje je više ličilo na očekivanje nego na zahtev. Bio sam zatečen jer nisam očekivao da ću redovno čuvati decu svake nedelje. Nisam imao srca da ih odbijem. Znam da, iako zarađuju pristojno, čuvanje dece je skupo, posebno za blizance. Pristao sam da pokušam.
To je bila greška
Zaista bih volela da nisam jer se sada osećam ogorčeno kada vidim koliko vremena i truda sve to zahteva. Mnogo volim blizance, ali me iscrpljuju od sedam ujutru do šest popodne svakog utorka. Pored toga, čuvam ih od podneva do 16 časova četvrtkom, a zatim subotom ujutru.
Te subote su baš onakve kakve nisam želeo da budu i zaista mi ograničavaju vreme. Ponekad čuvam decu, ali ništa od toga nije zabavno. Zamišljao sam čitanje novina uz kafu ili ručkove sa drugarima sa časova slikanja. Umesto toga, sada kuvam jaja i nateram decu da operu zube. Borim se da trčim za dvoje izuzetno živahne dece. Borim se sa njihovim pelenama, padovima, napadima bijesa i svime što ide uz to. Osim toga, snaha ima striktno definisan jelovnik za decu i moram tačno da se pridržavam njenih pravila. Razumem da su to njena deca, ali njeni zahtevi su me drže pod pritiskom. Briga o unucima postala je dužnost umesto zadovoljstva.
Ja nisam neplaćena radna snaga
Počeo sam da se osećam loše kada se izmaknem jer znam da to otežava život mom sinu i snaji. Počeli su da se oslanjaju na mene toliko da sam od pomoći prešao u potrebu. Osećam se krivom što sam im to zamerila. Ali zameram im jer sam decu odgajala sama. Ni ja nikada nisam volela tu fazu gde im je bila potrebna tolika briga, ali sam to uspela. Kad su malo porasli i kad smo mogli da se zabavljamo, sve je krenulo na bolje. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne želim ni pohvale ni cveće, ali osećam se malo zdravo za gotovo.
Pričala sam o tome vrlo oprezno, puna stida, sa još nekim prijateljima, babom i dedom. Neki od njih su srećni što su neplaćeni radnici, dok se drugi osećaju kao ja. Saosećamo sa finansijskim pritiscima pod kojima su naša deca. Ali da li to znači da je dužnost nas baka i deda da sve držimo na okupu da se ne raspadne? Ne bi trebalo da bude. A šta je sa mojim životom? Nedostaje mi ta prva godina u kojoj sam igrala sa blizancima, ali nije bilo fiksnog rasporeda da se brinem o njima.
Ne sviđa mi se kako su moj sin i snaja pretpostavili da imam sve vreme ovog sveta i da se moj život može staviti na čekanje. Starim, zdrava sam i želim da uživam u životu dok mogu. Želim da idem u bioskop u utorak u 11 sati, požurim u Rim na čas italijanskog, odem i ostanem sa prijateljima ceo vikend i da se ne osećam loše zbog toga. Takođe, ne želim da osećam strah pred svaku „smenu“ pitajući se kako ću ih danas zabaviti. Moj sin priča o trećem detetu i zbog toga osećam paniku jer više ne mogu da im pružim ovakvu podršku. Moraću da budem direktnijija sa svojim sinom i snajom jer ih volim i ne želim da im stalno prigovaram. Ali činjenica je da sam zaslužila svoju slobodu i sada želim da budem baka, a ne dadilja.
