Ispovest Kragujevčanke čiji muž je kockar: "Pristala sam da mu pomognem da spasim deci oca, da ne budem samohrana majka"

 

Na redakcijski mejl "Naj žene" je stiglo pismo u vidu ispovesti jedne Kragujevčanke koja prolazi kroz pakao. Želela je da ostane anonimna, ali da podeli priču kako bi svojim tekstom doprla do ljudi koji se bore sa sličnim problemom.

- Obraćam se ljudima koji bi mogli na neki način da mi pomognu, a u kojima je ostalo bar još malo empatije, u nadi da ćete osetiti potrebu da učinite nešto dobro za nas. Zavisnost o kocki. Prva misao:"Beži, spasi se!" Ali ako uspem objasniti, videćete da ta opcija pada u vodu u većini slučajeva.

Ukratko, udala se za finog, dobrog čoveka. Dvoje zdrave dece dobili. Živeli skladan život, dok se LAŽ nije počela polako uvlačiti u naše živote. Laž, laž, laž iz godine u godinu, a uzrok lažima nikako da izađe na površinu. Kada je uzrok (suprugova zavisnost o kocki) otkriven, otkrivaju se i posledice, dug od 30.000 evra.

Moja plata 750 evra, njegova 600 evra.

Sada ću pričati o još jednoj posledici koja ide uz ovu bolest. Koju je malo teže sanirati od ove gore navedene, a to je rasturena jedna porodica, poremećeni odnosi između muža i žene, između oca i majke. Deca koja su gledala kako se roditelji poljube kad dođu s posla kući, su već zaboravila na taj prelepi čin njihovih roditelja. I to je jedna lepa stvar koju neće očekivati od svojih supružnika sutra.

Deca koja su bezbrižno išla na spavanje, sad, skriveni iza vrata, prisluškuju duge rasprave svojih roditelja, koje u suštini ne razumeju, ali razumeju da je neka tuga i ljutnja u pitanju. I sami su zbog toga tužni i ljuti.

Shutterstock

Posledice njegove zavisnosti su potkresale krila mojoj potrebi da nešto stvorim i steknem, ostavim deci jednoga dana. Ukradena mi je ljubav, poverenje, smeh, bezbrižnost. Napadnuto dostojanstvo. Borba da se spasi porodica donosi nove izazove.

Prelomili smo prvi korak, priznao je da ima problem i obratili smo se za pomoć. Redovni smo na sastancima zavisnika o kocki. Moj zadatak je da kontrolišem finansije, da pregledam račun kad se vrati iz prodavnice, da pregledam bankovni račun, da vodim decu kod zubara, jer tamo nije običaj da se traži fiskalni račun, da vodim decu na šišanje, jer i tamo se ne traži fiskalni račun. Da vodim sina u školu, jer je preko puta jedna kladionica, a pored druga kladionica.

Da ne nabrajam dalje, pored mojih porodičnih obaveza na moja pleća padaju i neke od njegovih. Pristala sam na to, jer ne znam da li bih sebi mogla oprostiti da nisam ništa pokušala da spasim deci oca i time porodicu (osnovnu ćeliju svakog društva).

Pristala sam na to, jer se plašim života kao samohrana majka. Pristala sam na to, jer mi je bilo žao da ga gleda kako plače i govori da mu treba pomoć, da ne može sam da prestane da kocka.

Pristala sam na to, jer smo jedno drugom rekli: "I u dobru i u zlu".

Suprug i ja ćemo živeti s ovom ranom do kraja života. Učinite nešto čime ćete poštedeti muke bračne parove, decu, tinejdžere i njihove roditelje, braću, sestre, bake i dede...

Mnogo toga se još ima da se napiše. Mislim da je i ovo dovoljno da se u nekome pokrene pitanje, da li je taj novac vredan uništenih porodica, da li ima savesti u ljudima koji imaju koristi od novca kojim se trebao platiti račun za struju, kupiti ćerki patike sa svetlećim đonom, trotinet za sina, poklon za 8. mart majci, lekove za oca, hranu, knjige, sveske, deterdžent...

Kada stupimo u brak verujemo da je to osoba na koju se možemo osloniti u teškim momentima, sa kojom planiramo budućnost, nadopunjujemo jedno drugo, nalazimo sigurnost jedno u drugom, ali kada je zavisnost o kocki tu nameće se obaveza kontrole nad supružnikom zavisnikom u početnim koracima ka ozdravljenju.

To je obaveza koja je toliko mučna. Osoba koja je trebala biti oslonac i podrška kroz život sada u meni izaziva strepnju i strah. Ovu kontrolu koju vršim nad njim doživljavam kao rudarski posao. Ne želim nikoga da kontrolišem, ali za spasenje njega i porodice to je nešto što je neophodno da radim. Radim to, zarad višeg cilja, spasa porodice. Ne želim da naša deca osećaju brige koje im ne pripadaju. Ne želim da se pitaju "Zašto je mama tužna?", "Zašto tata ćuti čitav dan?", "Zašto je tata zabrinut?", "Zašto je mama ljuta?" Ne želim da razmišljaju o tim stvarima. Želim da ne brinu o nama, kada mi treba da brinemo o njima.

Ako ne spasimo porodicu, velike su šanse da će i naša deca kad odrastu imati problema u ostvarivanju zivotnih zadataka i ciljeva. Propast porodice stvara teret čitavom društvu. Naša porodica nije izolovani slučaj, ovakvih priča ima mnogo više. Zamislite svu tu decu iz tih polomljenih porodica.

Mi smo naučili na sopstvenoj koži koliko je ovo zlo. Borićemo se da što kvalitetnije živimo uprkos problemu. Treba da uradimo sve što možemo kako bi ovaj problem zaobišao što više ljudi. I ako uspemo da spasimo jednu osobu, naša bol i iskustvo sa kockom će imati smisla.

Često razmišljam čime sam zaslužila svu ovu patnju i ne mogu da nađem nijedan dostojan razlog. Trudila sam se da živim po moralnim načelima, dostojanstveno, da nikoga ne povredim, da niko ne pati zbog mene, a opet ja patim bez da sam to zaslužila. I koji je onda smisao ove moje boli? Dolazim do zaključka da je moja obaveza da doprinesem borbi protiv ove zaraze.

Ovaj tekst je moj pokušaj da doprem do sličnih meni, koji će dati svoje mišljenje, koji će se potruditi da nauče više o ovom problemu, koji će tabati neki lepši put za buduća pokolenja.