"Bio je pun krasta, a noge su mu bile krvave...": Slavica je našla bebu pored kontejnera, odmah zvala muža, a zbog njegovih reči zaplakao je ceo region

Slavica i Đorđe Đurić žive u Brčkom i zajedno su već 15 godina. Oboje su u prethodnim brakovima doživeli teške trenutke, ali su u ovom odnosu pronašli stabilnost i sigurnost koju su dugo tražili.

Đorđe iz svog prvog braka nema dece, dok Slavica ima troje i četvoro unučadi. Ipak, sada zajedno odgajaju dečaka koji se s radošću igra ispred njihove nedovršene kuće.

Njihova briga i ljubav prema njemu su postali središnja tačka njihovog života. Oboje su u srednjim godinama i veoma su srećni što su postali roditelji malom Ismaru, kojeg žele da usvoje. Đorđe je istakao kako ga vide kao svoje unuče, a Slavica je dodala da ga vole bezuslovno.

Porodica se nada da će im biti omogućeno da Ismara zadrže. Njihova želja je da mu obezbede prijatan i srećan život, ali im nedostaju sredstva, posebno za izgradnju dečje sobe i igračke.

Slavica se prisetila trenutka kada je pronašla malog dečaka kod kontejnera. "Bio je pun krasta, a noge su mu bile krvave. Kada sam ga videla, suze su mi krenule... Ubrzo sam pozvala policiju i otišli smo u bolnicu. Procena je bila da ima oko 10-11 meseci. Bio je u teškom stanju, i kad se narod okupio, to je bilo strašno," ispričala je ona.

Dok je Slavica bila u toj dramatičnoj situaciji, Đorđe je bio na poslu. Kada mu je javila šta se dogodilo, bio je odlučan. "Samo ga donesi kući. Ne može biti na ulici. Ako su ga već ostavili, neće više biti napolju, biće kod nas," rekao je Đorđe.

Dečak, čije ime je Ismar, postao je deo njihovog doma, iako ga nisu zvanično usvojili. "To je nešto što mora rešiti sud. Volim ga kao svoje dete, od malena sam ga odgajala," kaže Slavica.

Na pitanje kako ga oseća, Slavica odgovara: "Volim ga i kao dete i kao unuka. Kada idemo na spavanje, on prvo poljubi mene, pa Đorđa, i legnemo zajedno." Đorđe dodaje: "On je moja duša. Ne mogu da zamislim život bez njega. Učinićemo sve za njega."

Kada su saznali da je Ismar iz muslimanske porodice, to im nije bilo važno. "Nikada nismo pitali ko je ko. Sva deca su nam važna. Odrastao sam u vreme kada se nacionalnost nije pitala. Važno je biti čovek," objašnjava Đorđe.

Mali Ismar ih ne oslovljava kao mamu i tatu. "Ne želim da stvorim iluzije. Moramo mu pomoći da razume svoju situaciju. Teško je kada se vrati s igrališta i pita gde je njegova mama. Onda mu kažem da će doći, i teško mi je to," kaže Đorđe, očigledno emotivan zbog situacije.

Slavica i Đorđe su primer kako ljubav i briga prema detetu mogu prevazići sve prepreke, bez obzira na poreklo ili situaciju. Njihov dom je mesto gde Ismar može rasti u ljubavi i podršci, daleko od nehumanih okolnosti koje je ranije iskusio.