Milica Glogovac već godinama, nakon preranog napuštanja njenog supruga, a nešeg velemajstora glume Nebojše Glogovca, suočava sa sa sopstvenim bitkama, iako je to veoma retko za javnost.
U svrhu pobeđivanja sopstvenih sigurno preteških emocija, u pomoć pozvala poeziju, koja bez praznične dekoracije i buke pomaže da se uprkos svemu održi zahvalnost sebi i životu.
U vreme praznika, Milica je svoju pesmu nazvala "deprazničnom".
Hvala ti, hej…
Što razmagnetišeš krevet svakog jutra, uprkos.
I razgrneš zavese,
da mrak udje,
i izadje.
Hvala ti što ne popizdiš baš svaki put
kad te rasturi sve
već u osam i petnaest
ujutru.
Čestitam ti što se nisi raspala
na stotine hiljada milijardi komadića
u kosmos,
u ništa, u sve.
Hvala ti i što se ne smeješ uvek,
što razumeš par decenija kasnije da to ne može, i ne mora.
Ok je piti vino iz jedne čaše,
šta sad, nema drame.
Mislim da je baš dobro
što zagrliš sebe ponekad,
to je ipak tvoje telo.
Za divljenje je videti kako melješ taj dan sekutićima, na sitno
i progutaš, kao ništa,
na suvo, bez vode.
Ženo, kako samo staloženo posmatraš dok ti krvari cvekla po rukama!
Carica si što prebiraš po svom skoro ničemu
da pojiš i hraniš Njeno lepo.
Ipak loviš onu radost tamo, je l da?
Hej, pogledaj! Lepa si!
Slušaj…pa ti govoriš! Pa ti pevaš!
O kako voliš da plešeš, seti se molim te!
Hejde curo! Bravo!
To! Drži se za žišku, ma neka peče!
Mrdaš, dišeš!
Pa ti i dalje želiš!
Vidi, hej…
Živiš!
