Često je kažemo kada nas neko pita kako smo, čak i onda kada se iznutra ne osećamo baš tako.

Nekada ne želimo da opterećujemo druge svojim problemima, nekada nemamo dovoljno energije da objašnjavamo šta nam se dešava, a ponekad ni sami ne umemo da pronađemo prave reči za ono što osećamo. Zbog toga je lakše samo se nasmešiti i reći da je sve u redu.

Problem može nastati kada ovakav odgovor postane svakodnevna navika. Ako stalno potiskujemo umor, tugu, nervozu ili nezadovoljstvo, možemo izgubiti kontakt sa sopstvenim potrebama. Umesto da priznamo da nam je potreban odmor, razgovor ili malo vremena za sebe, nastavljamo da funkcionišemo kao da se ništa ne događa.

Često smo spremni da razumemo kada je neko drugi umoran ili preopterećen, ali sebi ne dozvoljavamo istu vrstu razumevanja. Od sebe očekujemo da budemo produktivni, raspoloženi i dostupni čak i onda kada nam je potreban predah.

Zato je važno da povremeno zastanemo i iskreno se zapitamo kako se zaista osećamo. Ne moramo uvek imati savršeno objašnjenje za svoje raspoloženje i ne moramo svakome detaljno da objašnjavamo kroz šta prolazimo.

Ponekad je dovoljno reći: „Umoran/umorna sam“, „Nije mi baš najbolji dan“ ili jednostavno priznati sebi da nam je potreban odmor.

Ne morate uvek biti dobro. I ne morate uvek da glumite da jeste. Ponekad je upravo priznanje da nam je teško prvi korak ka tome da se zaista osećamo bolje.