Britka i iskrena, potpuno autentična- kao uvek Vedrana Rudan, književnica, čija opažanja i razumijevanje, začinjeni humorom koji nam život nosi, pleše sa tananostima emocija kojima smo okruženi – a onda nam sve to lepo tresne u lice, ponekad vulgarno, ali uvek surovo tačno. Ovog puta na sebi svojstven način otkriva koliko stvari podrazumevamo, a kad nestanu shvatimo koliko nam nedostaju. Majka je jedna jedina i uvek bdi nad svojom decom. Čak i sad kad je decenijama pokojna...
Iz dubokog sna, spavala sam u bolničkom krevetu, trebalo je da me obori tableta koja će me sigurno satrti, ali su me probudili ženski krici: "MAMAAAAAA..." Nadala sam se da je noćna mora. Nije bila. Žena je, umirući, dozivala majku. Nabacila sam slušalice na uši i čula kako Jasna Zlokić peva: Ja sam skitnica, ne drži me mesto… Moja omiljena pesma, iako nikad više neću lutati.
Kasnije su mi sestre rekle da nije umirala, samo joj je bilo "jako teško". Starija žena.
Napravila sam anketu među sestrama koje godinama rade na riječkoj onkologiji. "Koga pacijenti, kad im je teško, najčešće dozivaju?" "Majku, ređe Boga. Ma, uglavnom majku." "Tatu nikad?" "Nikad."
To me vratilo u prošlost. Bila sam u četrdesetima kad je moja majka počela da me zove. Gotovo svaki dan. Njeni su mi pozivi beskrajno išli na živce.
"Zašto se ne javljaš?"
"Nismo se čule danima, nikad ne zoveš, ja uvek moram tebe da zovem..."
"Ne moraš me zvati..."
"Kad te ne čujem, mislim da ti se nešto dogodilo."
"Šta mi se može dogoditi? Radim kao konj, kad dođem kući, deca, muž... Ne razumeš moderan život."
"Stara sam, želim da čujem tvoj glas. Danas opet imam problema sa stolicom..."
O, ne, o, ne, o, ne.
"Moram da prekinem, šef me zove, javiću ti se kasnije."
"Nećeš."
I nisam.
Šta bih dala danas da čujem njen glas u slušalici i detalje o njenim problemima sa stolicom. Meni pomažu dečiji čepići koji nemaju nuspojave, rade po principu "penušanja", ma šta god to bilo. Zovu se eVa adulti. Kupujete ih četvrtkom u apoteci Pablo na Vežici, tamo su devojke jako ljubazne i daju popust penzionerima.
Htjela sam to javiti ćerki, ali mi se ne javlja.
Razumem, sve vas razumem. Majka uvek zove u nevreme. Ekipa devojaka čeka ispred zgrade, krećete u Trst, zove mama i pita kako ste i zašto se ne javljate. Kolutate očima gledajući u zid.
"Mama, zub me ubija, imam zakazano, žurim..."
"Uvek žuriš kad me čuješ..."
"Treba li ti nešto?"
"Treba mi tvoj glas..."
"Mama, nazvaću te večeras."
"Dobro, i javi mi šta je zubar rekao, možda imaš granulom, to može biti opasno za srce..."
"Da, da..."
Prekidate vezu, trpate telefon u torbicu, jurite niz stepenice.
"Opet kasniš", kaže Jadranka.
"Mama."
Četiri uzdaha istovremeno.
Lili cvili pred vratima, držite povodac u ruci i navlačite jaknu. Na ekranu telefona piše "Stara". Ne javljate se. Izvodite Lili koja veselo maše repom, skidate joj povodac, skače sa ostalim psima, pa skreće u grm. Koje olakšanje gledati vašu, možda najveću ljubav, kako se olakšava.
Telefon opet zvoni. Ne gledate ko zove. Ne javljate se.
Svima vama su majke žive i zovu vas jer vi ne zovete njih. Dosadne starice koje strepe nad vama, odraslim ženama. Vi ste za njih bile i ostale bespomoćne bebe koje su ih, one ne znaju zašto, bešćutno odbacile.
Nazovite ih ponekad. Bez razloga.
Jer jednog dana, kad budete same u bolničkoj sobi, vrištaćete:
"MAMAAAAAA!"
S druge strane – muk.
Čuće vas samo neka nepoznata žena iz susedne sobe. Dok bude navlačila slušalice na uši.
