U proleće 1988. godine, grupa lovaca u istočnoj Bosni naišla je na neobičan prizor. Usred šume, na tromeđi Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, među čoporom vukova, ugledali su dečaka koji se kreće četvoronoške i ispušta zvuke slične režanju. Vučju družinu su brzo oterali, a dečaka, raščupanog, izgladnelog i prekrivenog modricama, poveli sa sobom. Tako je počela priča o Harisu Pućurici, dečaku-vuku iz Bosne.
Pronalaženje i prvi koraci ka civilizaciji
Lovci su dečaka prebacili u kamion i odvezli u civilizaciju. Kada je stigao, dečak nije mogao da govori, ne zato što nije želeo, već zato što nije znao kako. Bio je potpuno nepoznatog identiteta i porekla, pa su mu lovci dali ime Haris i prezime Pućurica. Prebačen je nadležnim vlastima koje su ga odvele na resocijalizaciju u Beograd, daleko od znatiželjne javnosti.
Pokušaji socijalizacije
U Beogradu su stručnjaci pokušali da socijalizuju dečaka. Haris je imao desetak godina, ali je izgledao mnogo starije zbog teških uslova u kojima je živeo. Bio je visok, krupan, sa plavom kosom i očima, ali sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput hronične upale sinusa. Nije znao da hoda u cipelama i često je padao zbog problema sa ravnotežom.
Dragan Rolović, mladi staratelj u Centralnom prihvatilištu za decu i omladinu, dobio je zadatak da radi sa Harisom zbog svojih inovativnih metoda i dobrih rezultata. Rolović se seća da je Haris u početku odbijao da spava u krevetu, birajući stolicu ili pod, a hranu je čuvao i jeo sa poda, ne podnoseći kuvanu hranu.
"Jeo je s poda, čuvajući hranu, sa obe ruke obavijene oko tanjira. U prvim mesecima, nije podnosio kuvanu hranu, a deca su nam prijavljivala da iz kante za smeće izvlači kosti s ostacima sirovog mesa"
Napredak i adaptacija.
Iako je napredak bio spor, Haris je postepeno počeo da se prilagođava. Naučio je osnovne higijenske navike, kako da koristi umivaonik i četkicu za zube. Pod zaštitom Žike, najjačeg dečaka u domu, Haris je naučio kako da uredi krevet, drži olovku, koristi metlu i lopatu, i kako da se ponaša prema drugima.
Tragika odlaska
Nažalost, ratna dešavanja početkom 1990-ih prekinula su Harisov put ka socijalizaciji. Krajem 1992. godine, zbog rata, deca su vraćana u republičke centre iz kojih su potekla. Haris je vraćen u Bosnu, ali njegova sudbina ostala je neizvesna. Prema pričama, ponovo se povukao u šumu, ali ovaj put obučen u vojničku uniformu. Govorilo se da je stradao od slučajnog metka.
Nasleđe dečaka-vuka
Haris Pućurica, dečak-vuk iz Bosne, nije doživeo punoletstvo. Njegova priča poslužila je kao inspiracija za igrani film "Ničije dete", koji je osvojio tri nagrade na Venecijanskom filmskom festivalu. Iako je njegov život bio kratak i tragičan, Harisova priča ostaje snažan podsetnik na surovost rata i granice ljudske izdržljivosti.
Njegova priča o dečaku kojeg su odgajali vukovi ostaje kao simbol borbe za preživljavanje i težnje za pripadanjem zajednici, uprkos svim nedaćama.