Godinama sam pravila iste greške kada kuvam testeninu, potpuno uverena da sve radim kako treba. Ubacim špagete u vodu, dodam malo ulja „da se ne zalepe“, prospem vodu čim se skuvaju i završim posao. A onda se svaki put pitam zašto sos sklizne sa testenine i zašto jelo nikad nema onaj kremasti ukus kao u restoranu.

Tek kasnije sam shvatila da upravo te male navike prave ogromnu razliku.

Na prvi pogled deluje da nema mnogo filozofije oko paste — skuvaš testeninu, dodaš sos i gotovo. Međutim, baš u toj jednostavnosti kriju se sitni trikovi zbog kojih jedno jelo bude prosečno, a drugo toliko dobro da biste ga naručili opet i opet.

Prva greška koju sam stalno pravila bila je bacanje vode u kojoj se kuvala testenina. Nisam ni znala da je upravo ta mutna voda puna skroba koji može potpuno da promeni sos. Kada se doda nekoliko kašika u tiganj sa sosom, sve postane kremastije, lepše se poveže i testenina konačno dobije onaj „restoranski“ izgled i ukus.

Druga stvar koju sam radila pogrešno bilo je dodavanje ulja u vodu. Ceo život slušamo da to sprečava lepljenje testenine, ali zapravo pravi problem. Ulje obloži špagete i onda sos samo sklizne sa njih umesto da se lepo sjedini.

Zato sada testeninu kuvam samo u dobro posoljenoj vodi, bez kapi ulja, i obavezno sačuvam malo vode od kuvanja pre ceđenja. Deluje kao sitnica, ali upravo taj mali trik pravi ogromnu razliku između obične paste i jela koje stvarno izgleda i ima ukus kao iz dobre italijanske kuhinje.