Naj mame Srbije: Anin sin Mihailo ima cerebralnu paralizu, prognoze su bile jako loše, ali zbog njene upornosti, on hoda, priča i trenira karate

Udruženje "Asocijacija mama Srbije” i naš portal "Naj žena“, pokrenuo je novi video serijal „Naj mama“. One su pravi borci i majke sa velikim slovo "M" koje su svojim primerom pokazale šta nam svima znači bezuslovna ljubav.

Ana Bakal (42) iz Beograda je majka deteta sa cerebralnom paralizom. Anina trudnoća je protekla dobro. Kao i svaka trudnica, ona je išla na redovne preglede, nije bilo nikakvih komplikacija, a beba je bila zdrava i lepo je napredovala.

Naj žena/Dejan Briza

Na dan termina Ana dolazi u bolnicu. Doktor koji je vodio njenu trudnoću odlučio je da će porođaj biti carskim rezom, ali zbog zauzetosti bolnice oni odlučuju da njen porođaj pomere čak za 10 dana.

Nažalost, Mihajlo odlučuje da na svet dođe tačno u dan termina i Ana kreće prirodnim putem da donosi dete na svet.

- Rekli su mi da beba nije živa, ali da ću ja biti dobro, a mene je to užasno potreslo. Taman kada sam počela da se mirim sa sudbinom i da prihvatam činjenicu da moj prvorođeni sin nije preživeo, doktori mi saopštavaju da su uspali da dete posle 11 minuta reanimiraju - priča Ana za "Naj ženu".

Aninoj sreći nije bilo kraja, u tom trenutku čak nije ni razmišljala o posledicama koje novorođenče može da ima nakon što je toliko vremena bio bez kiseonika. Proveli su 14 dana u bolnici, nakon čega su se bezbrižno vratili kući.

Dijagnoza stiže kasno

Mihailo je bio jedna vesela beba, bio je malo krut, nije se okretao, ali su lekari govorili da je samo hipertoničan i da nemaju potrebe da brinu. Međutim, kada je skupljala dokumetnaciju za lečenje u banji, na jednoj listi je ugledala  - „Mihailo Bakal G80 – Cerebralna paraliza“.

Naj žena/Dejan Briza

- Do tada tu reč nikada nisam čula. Tog dana zapravo kreće borba. Tu je bilo i suočavanje da se prihvati sama dijagnoza“.

Porodica Bakal je od tog dana rešila da uzme stvari u svoje ruke. Ana zajedno sa suprugom i bakama i dekama kreće iz sve snage da radi sa Mihailom kako bi dostigao svoje prve korake.

Svima se činilo da mu tako malo fali da postigne prvi vidljivi rezultat.

- Videlo se odmah da želi da prohoda, a ja sam imala takav posao da sam mogla da ga dovedem u prirodu. Nikad nisam bila od onih majki: „Pazi ga, peri mu ruke, ne prilazi mu...“, svi su mu prilazili, prao ruke nije. Dete bilo na podu, na travi na prirodnoj podlozi, na šljunku. Uz puno energije, volje, želje hodao je između dva drveta i to je ono što mu je priroda pružila, a ono što smo mi morali da mu pružimo su bezbroj, bezbroj bezbroj terapija... - priča Ana.

Ručao je u kolimo između terapija

Njegovo odrastanje nije bilo kao i odrastanje druge dece.

- Mihailo je nekada doručkovao i ručao i večerao u kolima između terapija. Jedna je znala da bude u 12h u Novom Sadu, druga u 14h na Novom Beogradu, četvrta je na Južnom bulevaru, šesta na Vidikovcu.

I pored svog napora i detetovog i njihovod Mihailo je prohodao tek sa četiri godine. Njihovoj radosti nije bilo kraja, ali ključ svakog uspeha njihovog je bila disciplina i konstantan rad.

- Ja sam smatrala neuspeo dan svakog dana kog nisam otišla na terapiju sa njim. Cerebralna paraliza ne može danas da se ne radi, a sutra ćemo da vežbamo. Svaki dan koji se propusti je godinu dana unazad.”

Podrška je najvažnija

U životnoj prepreci koja ih je zadesila, Ana je imala veliku sreću da njeni najbliži ostanu uz nju i da joj budu veliki vetar u leđa za sve.

 - Nije lako. Sada će svi da kažu: “Blago njoj, imala je podršku i supruga”, gde supruga nekada ili suprug kad se suoče sa velikim problemom bolesti poteškoća deteta, jedan njih odlazi. Ne može svako da se nosi sa tim. To je onako malo teža priča i druga tema, ali lako je rastaviti se, uspeh je ostati zajedno i pomoći tom detetu koje ipak od vas očekuje punu i maksimalnu brigu kao i svako drugo dete.

U toku odrastanja Mihailo je i sam uvideo da je drugačiji od njegovih vršnjaka sa kojima ide u školu. Tada su usledila neka teška pitanja sa kojima je Ana kao majka morala kad tad da se suoči.

Bilo je tu raznih pitanja. Pitanja: “Mama zašto baš ja, zašto nisam kao druga deca?” To su neke najbolnije stvari za jednog roditelja, za jednu baku, za jednog deku. Ja sam uvek imala odgovor za njega: “Tebi je cerebralne paralize ostalo samo još 10 odsto i mi ćemo to nekako pobediti”. Ono što mu svaki dan govorim je da cerebralna paraliza možda ima tebe i ima nas, ali mi nemamo cerebralnu paralizu i to se u našoj kući ne spominje jer si ti lepši od drugih, ti si zgodniji od drugih, ti si bolji drug nego druga deca i onda izvučemo nešto što ti imaš oni nemaju - kaže Ana za "Naj ženu".

Mihailo danas ima 10 godina i izrastao je u pravog malog princa, a celu njihovu priču možete pogledati u našem videu na početku teksta.