Pre nekoliko godina, priča Jadranke Janković otvorila je staru i bolnu temu o kojoj i dalje šapućemo po kućama: u mnogim porodicama u Srbiji, sin je „prvi“, a ćerke – ako išta ostane.
Jadranka je ostala bez imanja nakon smrti roditelja, a ono što je najviše bolelo nisu bile ni pare ni kvadrati, već rečenica koju je čula od najbližih:
Jadranka je pričala da se od malena podrazumevalo čije su želje važnije:
„Nikada nije rečeno da će brat naslediti sve, ali se to iz svakog postupka videlo. Ako on poželi bicikl – dobije. Ako poželi harmoniku – dobije. A ja nisam ni pokazivala da nešto hoću. Nekako je uvek prvo bilo da se brat namiri, pa ako ostane – i za nas.“
Ostavinska rasprava posle smrti oca 2006. izgledala je brzo i tiho. Starija sestra se odmah odrekla, zatim i Jadranka – sve u korist majke i brata. Ne zato što joj nije trebalo, nego da ne „pokvari odnos u porodici“.
„Meni nasledstvo nije bilo važno zbog materijalnog. Meni je to znak da pripadam toj porodici. Odricanjem sam izgubila osećaj dostojanstva.“
Pravi šok došao je tek nekoliko godina kasnije, kada je umrla majka. Brat je, kako kaže, već deset dana kasnije pokrenuo ostavinsku, a kad je Jadranka izjavila da ovog puta želi makar deo – krenuo je pakao.
„Rekao mi je: ‘Ako uzmeš nešto, ne računaj da više imaš brata.’
A ja sam samo odgovorila: ‘Evo, računaj da sve ostavljam tebi – i da više nemaš sestru.’“
Izašla je iz svega bez kvadrata, bez imanja i bez brata. Ali sa nadom da je otvorila temu koju mnoge žene ćute:
Da u Srbiji i danas postoji nepisano pravilo – sin je naslednik, ćerke su „gošće u tuđoj kući“.
Ova priča nije usamljen slučaj. Ona samo podseća da je taj običaj još živ – uprkos zakonu, uprkos godinama, uprkos svemu.
povezane vesti
