„Mama, više ne mogu, dođi odmah!“ – Ana je utrčala u stan ćerke i zatekla potresan prizor. Unuk spava, a Lidija plače na podu: „Oduzela si mi sina!“
Kada je zazvonio telefon te hladne zimske večeri, Ana je već znala da nešto nije u redu.
– Ne mogu više, mama! Molim te, dođi odmah! – kroz suze je vikala njena ćerka Lidija.
Sneg je vejeo, ali Ana nije oklevala. Navukla je kaput preko pidžame i izjurila u noć.
Kad je stigla, prizor ju je slomio. Lidija je ležala sklupčana na podu dnevne sobe, iscrpljena i očajna. Mali Tadija je spavao na kauču, sa crvenim obrazima od plakanja.
– Ne znam više šta da radim s njim… Osećam se kao najgora majka na svetu – šapnula je Lidija.
Ana ju je zagrlila, ali u grudima joj se mešala tuga i tihi, tihi bes.
Godinama je upravo Ana bila ta koja je podizala Tadiju. Hranila ga, uspavljivala, vodila kod lekara, u vrtić… sve. Lidija je radila u banci, ostajala prekovremeno i stalno govorila: „Mama, još samo ova godina…“ Ali godine su prolazile, a obećanja su ostajala ista.
„Bako, nemoj da ideš!“
Ana se seća dana kada je prvi put preuzela brigu o Tadiji. Imao je samo šest meseci.
– Samo dok mi ne prođe probni rok – rekla je tada Lidija.
Ali „samo“ je potrajalo godinama. U tom periodu, Anin muž Mirko je još bio živ. Zajedno su gledali kako dečak raste, kako izgovara prve reči – prva mu je bila: „baka“.
Kada je Mirko preminuo od srčanog udara, Tadija je postao sve što Ana ima. Vodila ga je u banje, spremala mu omiljena jela, pričala mu o dedi.
Ubeđivala je sebe da radi ono što bi svaka majka poželela – da i njeno dete i unuk budu voljeni i zbrinuti.
Svađa koja je sve promenila
Godinu dana ranije, Lidija je postala šefica filijale. Rekla je da sada konačno može više vremena da posveti Tadiji. Počela je da ga uzima vikendom, pokušavala da uvede nova pravila.
Ali dečak nije hteo da ide. Plakao je, molio:
– Bako, nemoj da ideš!
Jedne večeri, Lidija je pozvala izbezumljena:
– Okrenula si ga protiv mene! Oduzela si mi sina! – vikala je.
– Samo sam htela da pomognem – Ana je pokušavala da objasni.
– Nikad nisi verovala da mogu biti dobra majka! – izgovorila je Lidija kroz suze.
„Ne puštaj me, bako“
Posle toga, razgovori su postali retki i puni tišine. Tadija se povukao u sebe, ponovo počeo da se upiškava noću.
Ana je pokušavala da smiri situaciju:
– Treba nas obe. Ne možemo ga razvući.
Ali Lidija je samo odmahivala rukom:
– Izgubila sam ga zbog tebe.
Onda je stigla socijalna radnica. Lidija je podnela zahtev da Tadija stalno živi kod nje.
– Bako, ne puštaj me – šapnuo joj je Tadija kad su odlazili.
Ana je ostala sama, slomljenog srca.
„Oduzela si mi sve te godine“
Prolazile su nedelje. Ljudi su joj govorili da treba da pusti dete njegovoj majci. Ali niko nije znao koliko je puta zaboravila sebe, koliko je žrtava podnela.
Jedne subote, Lidija ju je pozvala:
– Mama, možeš li doći? Tadija ima temperaturu, traži te.
Ana je odmah krenula. Kada ju je ugledao, dečak joj je potrčao u zagrljaj.
Lidija ih je gledala, a oči su joj bile pune suza.
– Znaš li koliko te volim? – pitala je tiho.
– Znam – odgovorila je Ana. – Ali ne znam kako da ti oprostim što si mi oduzela sve te godine s njim.
Može li ljubav biti prevelika?
Sada, sama u stanu, Ana gleda crteže svog unuka zalepljene po frižideru i pita se:
Da li je pogrešila što je bila toliko prisutna?
Da li se dete može toliko voleti da ga, nehotice, udaljiš od njegove majke?
I da li porodica može da se sastavi kada pukne pod težinom – ne mržnje, već ljubavi?
povezane vesti
