Ispovest muškarca koji je poreklom iz male sredine u Srbiji, koji se zbog svog seksualnog opredeljenja plašio osuda, one čuvene floskule "šta će selo da kaže", ali i sučeljavanjem sa majkom prenosimo vam u celosti: 

- Bila je fantastična keva meni i sestri. Nije imala nikakvu pomoć od ćaleta koji je baš mnogo pio, pa ga je nekako gurnula u ćošak porodice da ne pravi mnogo štete. Ali je u isto vreme prema familiji i ostalima pokazivala relativno normalnih porodičnih odnosa. Ćale nije bio agresivan, naprotiv, bio je blag čovek koji se u stvari stideo što je alkos i što nije ni od kakve pomoći. Keva je radila, vaspitavala nas, kuvala, prala, išla na roditeljske, pomagala sa domaćim, onako dok meša pasulj ili pegla neke krpe. Kad dolazim kasno noću kući, zateknem je kako sedi i štrika ili nešto krpi, pa baca pogled na TV. To su bili jedini momenti koje je imala za sebe, a umesto da radi bilo šta što joj prija, ona je štrikala ili šila, da ne bude zaludna. Dresirana srpska keva - započeo je mladić svoju priču za DA SE ZNA portal.

- Ne znam kad je ćale počeo da pije. Ne znam ni zašto. Nije mogao da se otrgne, mislim da nije bio ta neka stena od čoveka kao keva. Bio je prilično disfunkcionalan i nismo mnogo pričali. Radio je kao šofer, vozio kamione i uglavnom bio na putu, pijan spavao ili sedeo u onoj prostoriji u kojoj nije keva. Do vremena kad smo eventualno mogli nešto da porazgovaramo, oni su se već bili razveli, a on otišao u Niš. Posle je poginuo u nekoj idiotskoj nesreći, isporučivao je neke betonske blokove, peo se na kamion, to sve zajedno popustilo, palo na njega i... Strašno mi je žao što nikada nismo razgovarali. Strašno. Nisam uopšte poznavao čoveka, ali stvarno mislim da sam na njega kao osoba i da je i on imao nešto u životu što se nije uklapalo. Možda je zato počeo da pije. Možda bi on mene malo bolje razumeo. Možda čak i prihvatio. Ne znam. Vidiš, i ja sam otišao iz mog mesta i porodice zato što sam imao nešto u sebi što se ne uklapa, jel' tako? U svakom slučaju, sve što mi je ostalo je jasan osećaj da je on bio dobar čovek i da bi sa njim možda... Izvini, teško mi je da pričam o njemu - podelio je i istinu o svom pokojnom ocu. 

Sama spoznaja sopstvene seksualnosti nije bila jednostavna

Shutterstock

- Kad sam imao petnaest godina, iskreno, nisam ni znao šta sam. Sada mi se čini da sam bio aseksualan. Nisu me privlačili ni dečaci ni devojčice. Bio sam zauzet knjigama, filmovima i muzikom, pa sam prosto imao čime drugo da se bavim, ili da potisnem nezgodna pitanja, ne znam. A seks bi me uzbudio u knjizi ili na filmu, bilo kakav seks, ali samo tu, ne i u životu. Bio sam dečak bez određenog društva, najboljih prijatelja, prilično usamljen i izdvojen. Uopšte ne znam šta bi se desilo i kako bi sve to išlo da nisam upoznao u kafani čoveka, mnogo starijeg, koji je bio jedan od lokalnih budžovana. Pun love, drmator, sa tri sina, sve bolji od boljeg, sportisti, kućerina, uvozni auto, sve. Bilo je totalno čudno - ta kafana je okupljala, između ostalih, lokalne novinare, umetnike, intelektualce i slično, nikako budžovane. A on je s njima sedeo, pričao, plaćao ture i svi su ga tretirali kao svojeg, iako su ljude kao što je on uglavnom doživljavali kao neprijatelje. I njega su ogovarali malo kad ga nema, ali tako su svakoga. Za njih je, čini mi se, bio jedini iz te klase koji im ukazuje poštovanje i ponaša se prema njima kao prema ravnopravnima. Posle, kad sam ga upoznao, video sam da on njih autentično poštuje. Bio je stvarno odličan tip - počeo je priču o svom budućem i prvom dečku u životu. 

- A bio je i gej. Smuvao me tako nežno, tako suptilno, da ja u svemu tome nisam osetio ništa loše i ništa nastrano. Mnogo mi je on time učinio u životu. To je bila fantastična polazna tačka sa koje sam mogao relativno prirodno da se prihvatim. Nikad potpuno, za mene je to nemoguće, verovatno, ali mnogo lakše i u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa mnogim gejevima ovde. S njim sam imao divan odnos, bez obaveza, ali pun ljubavi i nežnosti. Kad se u gimnaziji desilo da je ekipa mladih konjina odlučila da sam ja odvratni frik, a verovatno i pederčina, pošto nemam ribu, jednom su me malo našamarali, na moj totalni užas. Istraumirao sam se neverovatno, ne zbog tog nasilja, prošao sam do tada mnogo nasilnih situacija i sličnih sranja, nego zbog mogućnosti da keva sazna, da pukne skandal po gradu. E, ta su deca jednostavno prestala da komuniciraju sa mnom dva dana kasnije i nikada više oni, niti bilo ko drugi, ništa prema meni nije pokušao. Tek u Beogradu, kad sam došao da studiram, palo mi je na pamet da je on to možda nekako sredio. Kako, nemam pojma. Ali mislim da jeste. Ja njemu ništa o tome nisam pričao, od njega nikakav signal nisam dobio, samo se sve nastavilo po starom, po hotelima, nekim privatnim kućama i vikendicama van grada i na tom jednom putovanju u inostranstvo posle, kad sam odlazio na studije, da završimo sve na lep način. Sreli smo se skoro, bilo je stvarno lepo, dirljivo. On je sada star čovek, ali je još uvek veliki šmeker.

Majka je uvek osećala šta se zapravo krije iza sinovljeve seksualnosti

- Keva je sama počela da pita. Prvo za drugove. “Zašto nemaš drugove? Jel’ ima neko u školi s kim se lepo slažeš? Što ne dovedeš nekoga kući?” Nisam se uklapao u šablon i ona je pokušavala da napabirči nedostajuće elemente da slika postane prirodnija, ili bar razumljivija. Uglavnom u zezanju, a nekada i ozbiljnije, odgovarao sam joj da me ostavi na miru. Ali kad sam počeo sa ovim čovekom, instinktivno sam promenio strategiju i postao neverovatno dobar lažov. Vidiš, kad mi je do nečega stalo, razni moji talenti “prorade.” Odmah postanem i društven, i snalažljiv, i praktičan.

Prvi put je pitala za devojčice dva dana pred kraj školske godine u drugom gimnazije. Još nisam bio shvatio šta sam, ali me je totalno uznemirila. O sebi sam mislio kao o totalnom promašaju u tom pogledu, nekom nenormalnom friku. Tako da kad je pitala, to me pogodilo i u naletu nekih emocija i samosažaljenja, otišao sam u kafanu, da pijem, kao ćale. Pukom srećom sam otišao u lokal u kojem su sedeli i drugi “otpadnici”, koji su pričali prilično zabranjene stvari, bili beskrajno duhoviti, neviđeno obrazovani i uopšte strašno interesantni. I nastavio sam da idem tamo, na kevin užas, pošto je mislila da ću i ja da se propijem. Meni se, srećom, nije pilo. Pošteno sam probao, ali mi uopšte nije prijalo, pa sam se držao koka-kole. Samo sam pričao sa tim ljudima. Keva je to vremenom ipak prihvatila, kako-tako. Nije bila srećna što se vucaram po kafani, ali je kapirala da ne pijem, iskusna je to bila žena alkoholičara. A opet, mislila je da je dobro što izlazim. Neka je i kafana, ali je bar to nešto normalno za moje godine. Ne baš dobro, ali normalno.

Shutterstock

Ali, posle sam tamo upoznao svog tipa i počelo je to njegovo muvanje i ja sam bio… Omađijan. Toliko me je uzbuđivalo što me tretira kao ravnopravnog sagovornika, bliskog čoveka, bio sam željan toga, nisam to imao u životu ranije. Zapravo nisam imao ni iskustvo normalnog društvenog života. Posle sam shvatio da bi me bilo kakav kreten koji bi samo pokazao interesovanje prema meni verovatno smuvao i ko zna kako bi se to strašno završilo. Imao sam tu tupavu sreću da naletim na ovog fantastičnog čoveka, eto. Ali, veseli, novi sin, bez njoj dostupnog razloga za promenu, probudio je kevine sumnje. Radostan dečak, a devojke – nigde na vidiku. Prosto se nije uklapalo. Trajalo je to više od godinu dana. E, onda me je sačekala.

Klopka za istinu

- Bio sam sa mojim čovekom u nečijoj vikendici. Bilo nam je čarobno, proveli smo tamo celu subotu i uveče me je dovezao u grad. Odem pravo kući, a tamo me čeka ona u fotelji. Sedi tako, sa tim zabrinutim licem na kojem se video ogroman trud da bude prijateljski nastrojena. Seo sam na kauč i rekao, naivno i srećno, prpošno je potcenivši: “De si kevo? Šta radiš?”

Shutterstock

Mislim da se sećam svake reči tog razgovora.

-Gde si bio?

-Sa društvom. Što?

-Ko su ti tvoji prijatelji? Kako to da ih ne znam, da nikad ne dolaze?

-Ne razumem zašto pitaš. To je naša stvar. Družimo se tamo gde hoćemo da se družimo. Zašto je to tebi važno?

-Važno mi je zato što, ako nećeš da ih ja upoznam, mogu da budu neki mangupi…

A onda je ovo jedva izgovorila. Glas joj je zadrhtao, oči su joj malo zasuzile:

-Mogu i da ne postoje.

Da sam imao deset godina više, znao bih da je to bila islednička klopka koju je smislila očajna, dobra žena na ivici nervnog sloma od brige za svoje dete. Znao bih da je moj život moj i da je postao odvojen od njenog, da je to prirodno i da treba da ga odelim jasno i snažno, ali nežno, sa najmanjom dozom bola za nju. Ma znao bih dovoljno da ustanem, poljubim je, kažem joj da ne brine, da sam dobro, slagao bih je nešto masno, bio sladak i to, i ona bi dobila snagu za novih nekoliko meseci. Prihvatila bi da je slažem ako već nemam dobru istinu za nju, iako je snažno osećala da nešto krupno ne ide po planu i da je odavno počelo da se odvija bez njenog znanja, a kamo li kontrole. Ali nisam znao skoro ništa, bio sam klinac koji se napalio na svoj život, koji je od nekog fantastičnog čoveka dobio potvrdu da nije ni frik, ni niža vrsta i onda sam sedeo tamo sa glupavim osećajem intelektualne i mladalačke nadmoći, omamljen nejasnim osećajem koji mi je sugerisao da više nisam dete i da sam stekao integritet koji mi daje pravo na mnogo toga. Ali, to ne važi za majke. Onda sam ja krenuo:

-Dobro, pa i da ne postoje, šta s tim? Valjda imam prava na svoj život i privatnost. Što ja moram sve tebi da kažem?

-Zato što sam te rodila, sine. Što svaki minut svakog dana brinem za tebe, što pokušavam da vas othranim i da vas izvedem na put i zato što…

Tu se rasplače. Kad se ona tako slomi, ja bih se obično emotivno raspao, ali sam tek postao malkice odrastao i odnegde iznutra mi je navrla ideja o njenim emocijama i očekivanjima kao nekom strašnom, gušećem pritisku, nečem nepravednom prema meni. Prvi put u životu sam mislio i o sebi, kao da se pojavilo nešto vredno što mogu da izgubim i za šta se vredi boriti, biti sebičan, živeti. To je bilo u stvari jako nepravedno prema njoj, naravno, nisu njena očekivanja bila zlonamerna, samo majčinski instinkt i najbolje želje u okvirima njenih verovanja i vrednosti, ali sam se u tom trenutku osetio potpuno napadnutim, zapravo nepravedno napadnutim. Uzvratio sam oštro:

-Pa šta sad, ako nisam nešto što ti misliš da treba da budem, to je katastrofa? Kako ti znaš šta treba ili ne treba da budem? Kako znaš da je to dobro? Ko je tebe kevo postavio za sudiju? Ako si me rodila, nisi mi vlasnica.

Imala je tačno taj “znala sam” izraz lica. Ne verujem da je “znala” tačno šta nije u redu, imala je verovatno nekoliko scenarija u glavi, ali sad je bila sigurna da se događa jedan od tih najgorih, kojih se najviše plašila.Lepo me navukla.Sa ogromnom strepnjom i vidljivim bolom, krenula je u proces eliminacije:

-Je l’ se drogiraš?

Shutterstock

Bila je društvena radnica i znala je koliko je toga po gradu. Osetio sam se uvređen:

-Šta, heroin? Jebote, kevo, šta misliš ti o meni? Na šta ti ja ličim? Šta sam ti ja to uradio, jesam ukrao nešto, jesam nekog ubio, zašto sam ovde na isleđivanju, šta to, bre, znači?

Gotovo da sam vikao. Sad je nju gricnula savest, sumnjiči sina, ali se brzo vratila toj iracionalnoj majčinskoj racionalnosti – bilo je važnije intervenisati i spasavati dete nečega strašnog, nego biti s njim u dirljivim odnosima. Ljubav je ljubav, a roditeljstvo je roditeljstvo:

-Jesi sa nekim kriminalcima?

Iskreno, potpuno sam bio poludeo kad je to rekla. Sve je bilo bolje od naglog prekida razgovora, ali sam iznenada, panično postajao sve svesniji da bi jedno od sledećih pitanja moglo biti ono “o devojkama”. Nisam mogao da dozvolim sebi da nečim ugrozim sreću, sada kada sam je dočekao i prosto se kupao u njoj, učio o sebi, počeo sebi da se čak i dopadam po malo. Prestao sam da se prezirem i potcenjujem, hteo sam samo da se sve nastavi tako kako je. Ustao sam i gotovo viknuo:

-Sram te bilo! Kriminalac? Ja? Da kradem, da otimam, da ubijam? Sram te bilo!

I onda sam izjurio iz kuće.Podlo sam iskoristio njen pogrešan potez kao moralnu polugu, upotrebio je i zbrisao glavom bez obzira. Izleteo sam u rano letnje veče.

Samo sam šetao, potpuno izbezumljen. Kupio sam prve cigarete i počeo da pušim. Pizdeo. Brinuo. Sam sebe palio protiv nje, pa se hladio, pa se opet palio… U stvari sam se strašno plašio. Jeste, plašio sam se ja te skandalčine koja bi pukla da se sazna da sam sa muškarcem, a posebno sa kojim muškarcem. Pa grad bi samo od toga živeo pet godina, postao bih najpoznatija osoba tamo, porodicu, sestru i kevu bih potpuno uništio. Još sam se više plašio, sebično ali prirodno, da će ta sreća, toplina, ta ljubav - ja sam ga stvarno voleo i tada sam, te noći, to shvatio - da će to sve zajedno sad da nestane ako se samo jednom negde zajebem, ako me neko vidi, neko nešto čuje, prenese… Onda sam uleteo u paranoju: da li keva nešto zna? Na kraju sam se prosto umorio od svih tih emocija i strahovanja i - krenuo polako kući. Na uglu moje ulice me je prilično jako zveknulo: kuća u koju se vraćam više nikada neće biti ista. To više nije bilo ono mesto potpune opuštenosti i bezbednosti, iskrenosti i lojalnosti. Sada je to bilo mesto na kojem spavam, jedem i od kojeg čuvam svoj tajni život. Gotovo je detinjstvo.

Keva je već bila legla, a ujutro smo se, kao, ponašali normalno, čak malo ljubaznije, pomirljivo. Ubrzo je, ipak, postalo jasno da ona sa neizvesnošću ne može da živi, a ja sam se premišljao da li da joj kažem, možda ne sve, možda da preskočim da sam sa muškarcem. Ali svi ti scenariji su bili providni. Mogao sam da joj kažem istinu ili – ništa. Dok sam se ja razmišljao i postajao sve bolji u ludačkom skrivanju svog paralelnog života, ona je postala žena na zadatku.

Izdaja

Nju je mali grad istrenirao da sve što mora da se sazna, može da se sazna. Pred kraj gimnazije, bilo je već rano leto, dolazim tako kući i ispred kapije čujem kevu kako tiho, polu-šapatom, da ne čuje komšiluk, priča s nekim u bašti. Stanem iza ograde, kad sam se već zatekao tu, naravno da ću da prisluškujem. S kevom je sedela tetka, njena sestra:

-‘Ajde ne plači, nije to… to nije ništa nenormalno, nego je ovo selendra jedna…

Onda keva, plačući:

-…ima duplo više godina od njega, stoka…

Pa opet tetka:

-Nemoj da šiziš toliko, pozliće ti, uostalom zdrav je, prav je, sve je to…

I tako sve dok keva nije ustala i izdrala se, ne brinući što je komšiluk sluša:

-Lako je tebi da sereš kad nemaš decu! Neće tebi da pukne bruka, nećeš ti da živiš u tom sranju! Ja imam decu da odgajim i unuke da čekam, ne da se skijam u Alpima k’o ti!

Uletela je u kuću i zalupila vrata, a ja sam otrčao da me tetka ne vidi. Bio sam provaljen, verovatno je tetka došla sa informacijama. Bio sam izdan! Tetka je do tada za mene bila totalno kul lik, pričala je o seksu, frajerima, putovala u inostranstvo, imala iznajmljen stan u Beogradu, obožavali smo je i sestra i ja. Ali sad je sve to otišlo, sve se pokidalo, čak su se i njih dve podžapale i ja sam bio sam, bez porodice na koju mogu da računam u skandalu i društvenom linču koji mi, bio sam siguran, sledi. Jer, ako zna tetka, ko zna ko sve još zna. Osećaj krivice je bio strahovit. Izbezumio sam se. Jedini kome sam mogao da se obratim bio je moj čovek. Jedini.

Odvezli smo se na reku, van grada i sedeli u kolima. Prvo smo ćutali, a onda je sve pokuljalo iz mene. Ni ne sećam se šta sam sve govorio, o kevi, o tetki, o tom gradu, a on je slušao, klimao glavom i držao me za ruku. Bio sam mu strašno zahvalan. Rekao sam mu da mi ne ostaje drugo nego da odem od kuće. Već sam smislio plan. Ušunjaću se kad keva bude na poslu, uzeti svoje stvari i otići. Imao sam neku sitnu kintu, dve-tri stvari koje mogu da prodam. Nisam znao gde bih, u Beograd valjda, pa dalje, u inostranstvo, daleko od posranog gradića, keve i svog jadnog života.

Sačekao je da se izduvam, zagrlio me, poljubio, naslonio se u svoje sedište, pogledao u oči i rekao:

-Neće ti se ovo dopasti, ali tako mislim i bilo bi strašno da te lažem. Šta god da se dogodi, ona će ti zauvek biti majka i samo za jednu osobu na ovom svetu možeš bezuslovno da znaš da bi umrla za tebe u sekundi, bez razmišljanja. Probaj to da poštuješ. Moje je mišljenje da treba da se vratiš kući i otvoreno s njom razgovaraš. Sada već zna šta se događa, ali mislim da treba, da je strašno važno da to čuje i od tebe. Pa šta bude. Onda ćeš bar znati na čemu si, umesto da zbrišeš i pitaš se posle ceo život da li ste možda mogli da ostanete u bilo kakvim odnosima. Misli i o sestri. Nju ćeš svakako ostaviti u mnogo lošoj atmosferi ako samo odeš.

-Pa znam, ali ovo sve može da pukne, ako već nije, i po tvojim leđima, ti si važan čovek, možda se već sve saznalo…

Shutterstock

Prekinuo me je:

-Ne brini za mene. Ovde se radi o tebi. Imaš sedamnaest godina i nije trebalo da donosiš ovako teške odluke tako rano u životu, ali šta je tu je. Donesi ih i tako postupi.

Ućutali smo obojica, a onda smo se zagrlili, dogovorili da se ne čujemo i ne viđamo neko vreme dok ne rešim šta ću da radim, a ja sam onda pošao peške nazad u grad. On nazad na posao, u svoj život i porodicu, sa mnogo neizvesnosti u pogledu toga da li će išta od toga imati. Nekoliko godina kasnije, shvatio sam koliko je bio nesebičan. Mogao je da izgubi porodicu, decu, prijatelje, karijeru, reputaciju… Sve. Ali hteo je da ja raspravim šta imam sa majkom i to mu je bilo najvažnije. A možda je i njemu bilo svega dosta? Vidiš, nisam ga to pitao.

Pre tog razgovora bio sam na ivici nervnog sloma. Kad smo se razišli, upao sam u neki fatalistički fazon – bio sam spreman na najgore. Hodao sam prema gradu, gledao ga kako leži pored reke i prvi put shvatio koliko je zapravo lep ovako poizdalje. Ali, prvi put sam ga gledao i kao potpuno tuđ grad, kojem uopšte ne pripadam. Potpuno strano mesto prema kojem sam sada osećao mešavinu strašne ravnodušnosti i dirljive ljubavi onoga koji će uskoro zauvek da ode. Da sam bio manje izbezumljen, ošamućen i tako nekako psihički utrnuo, možda bih je ranije opazio i sigurno bih zbrisao. Ali slučajnost to tako nekako uredi, znaš. Na keju, pored reke, naletim na nju. Stoji, pilji u vodu i puši. Ruka joj se lagano trese. Zašto je pošla od kuće, nemam pojma. Onda je digla glavu i ugledala me. Bilo je kasno za bežanje.

Kraj

Kad me je videla, reagovala je kao da ju je nešto ranilo, a onda su joj se, momenat kasnije, licem razlili ljubav i briga. Pošla je ka meni i na moje zapanjenje, čak sam se malo i trgao, zagrlila jako i dugo. Pošle su mi suze. Tako smo tiho plakali, majka i sin na obali reke, u svom govnjivom gradiću.

Onda mi je obrisala suze, zagladila kosu, snažno i toplo me poljubila u obraz i posadila na klupu. Rekla mi je da je čula da sam sa muškarcem. Samo to. Puklo me je, ali ne tako strašno kako sam mislio da će. Nije ni očekivala neki odgovor, čini mi se, a ja nisam znao šta da kažem. Samo sam diskretno klimao glavom, gledajući u pod. Dugo smo ćutali. Ona je intenzivno razmišljala. Čini mi se da joj je bilo drago što sam zdrav, što nisam na heroinu i što nisam kriminalac. Već je, samohrana keva-borac, tražila rešenja:

-Možda to može da se leči?

Gledao sam je intenzivno i nisam znao šta da osećam. Mama hoće da me leči. Šta je tu loše? Ništa, majka leči bolesno dete. Ali, ja nisam bio bolestan. Krenule su misli, počele da bespovratno korodiraju naš odnos: “Šta ona misli o meni? Da sam bolesnik. Frik?” Samo što mi nije mozak pregoreo. Više nisam imao snage za te međusobne manevre i zavaravanja. Samo sam joj tiho rekao:

-Nisam bolestan. Nema šta da se leči. Molim te razumi to. Razumi mene.

Opet je ćutala. Nije mogla da izađe na kraj sa svojim shvatanjem moje seksualne orijentacije, ona to ni nije videla tako, ugradili su joj da mrzi drugačije ljude, da su oni to što nas sve kvari kao veseli, zdravi, nasmejani kolektiv ratnika i majki. Nisu njeni stavovi bili ništa neobično, ali to ja danas znam, a onda sam samo znao da majka misli da treba da se lečim. Srećom, nije ni ona imala više snage za sukob sa mnom, ni želje. Njeno sam dete, takvo kakvo je, daj da vidimo šta možemo s tim da uradimo. Pogledala me je, pa počela da racionalizuje:

-Dobro. Možda možeš da se oženiš, da imaš porodicu, decu… A ko te pita šta radiš kad si na službenom putu, pa je l’ tako? Tako to radi taj tvoj… Prijatelj.

Eto. Tu se završio moj odnos prema majci kao deteta prema roditelju. Mešavina neprijateljstva i gađenja u njenom glasu dok je izgovarala reč “prijatelj”, način na koji je to akcentovala, prostodušnost sa kojom je planirala moju budućnost kao jedino moguću, bez kapaciteta da taj deo mene prihvati za nešto normalno… Sve se to, jedno za drugim, sručivalo na mene dok sam neuspešno gušio sve jače jecaje. Plakao sam na toj klupi dok se prostor između nas širio i produbljivao. Još tada je i definitivno postao provalija bez dna i sve sam jasnije sagledavao majku kao beskrajno junačku, ali strašno nesavršenu osobu, koju sam u nekom smislu nadrastao.

Celu tu noć sam plakao nad svojim sinovstvom i njenim materinstvom. Nekako sam zaspao, iznuren svim tim emocijama, a kada sam se probudio u kasno pre podne, bilo mi je kristalno i potpuno jasno:

-Moram da odem odavde.

BONUS VIDEO