Devojka iz "stambenih blokova" i dečak sa sela. Sasvim drugačije su pristupili svom invaliditetu. Njihovi životi su gotov filmski scenario i primer izuzetne, zrele ljubavi.
"Nisam znao zašto je moja majka plakala tri nedelje"
Marita je ostala u kolicima od kada je imala 13 godina. Nije razumela šta se dešava, zašto je njena majka tri nedelje plakala i hodala nervozna, čekajući rezultate testa. Kada je doktor rekao da je to blagi rast, svi su počeli da plaču od radosti. Kako se ispostavilo, pomalo prerano, jer posle operacije nije ustala na sopstvene noge. Tumor na kičmenoj moždini je uklonjen, ali je bio toliko velik i na tako nesrećnom mestu da je oštetio nervne pleksuse i doveo je do pareze.
Počela je da sedi šest meseci kasnije, ali se više nije vratila u školu, učili su je individualno.
- Došle su devojke, izvele me u šetnju i pričale o dečacima, a ja sam eventualno mogla da kažem šta sam gledala na televiziji i koliko sam ukrštenica rešila. Bilo me je sramota što nemam o čemu da pričam - iskreno priča Marita.
Sajtovi za upoznavanje pojavili su se samo nekoliko godina kasnije, pa su joj jedini prozor u svet, ali kasnije je otišla i u rehabilitacioni centar. Tamo je upoznala svog prvog dečka.
- Imao je samo blagu zakrivljenost kičme, hodao je - to mi je tada bio prioritet - priznaje.
Adam je kao 15-godišnjak preživeo saobraćajnu nesreću. Jednostavno rečeno, još jedan izazov.
- Ok, sada je faza kolica, moram da se prebacim na sledeći "nivo" ove igrice zvane život - priseća se Adam.
Ubrzo se osamostalio, dobio vozačku dozvolu, posetio prijatelje sa kojima je štimovao automobile i lutao. Bio je živahan. Jedina prepreka koju nikada nije mogao savladati bilo je stepenište.
"Želela sam da dokažem da devojka u invalidskim kolicima može da ima zdravog čoveka"
Upoznali su se u rehabilitacionom kampu. Adam je bio lokalni „veteran“. Marita je prvi put bila u odmaralištu. Kad je sa torbama ušla na odeljenje, ugledao ju je sa svog balkona.
- Gledala me je i ignorisala me, to me je malo odguralo, jer tada nisam bio baš siguran - priseća se Adam.
- I ne sećam se čak ni da sam tada videla nekoga - pravda se Marita sa osmehom.
Kad ga je bolje upoznala, pomislila je "bože, kakav dečko". Bio je visok, vrlo vitak i imao je izuzetno delikatne crte lica. - Intuitivno znam da ću se s nekim slagati ili ne. Pogledala sam Adama i pomislila "pa, biće ti teško". On je imao 18, a ja 21 godinu, tako da je on za mene bio klinac koji se hvalio. To me je jako iritiralo. Zaista sam želela sebi da dokažem da devojka u invalidskim kolicima može da ima zdravog momka, pa Adama uopšte nisam uzimala u obzir.
Odmor je bio završen, ali je Adam i dalje bio blizu. Znala je da će joj s njim biti dobro i da joj nikada ništa neće nedostajati. - Pomislila sam u jednom trenutku, vrlo sebično, da ćemo pokušati da budemo zajedno. To je bila greška, jer se Adam veoma zaljudio, stalno je govorio da me voli, ali za mene je to bila proba, nakon čega sam odlučio da to nema smisla - kaže ona.
pixabay
Marita je otišla na fakultet i počela da koristi sajtove za upoznavanje. Nikada nije objavila fotografije na kojima se vide kolica. - Želela sam da me neko prvo upozna. Osim toga, ponekad se neko plaši da razgovara jer ne znaju šta da mi kažu. Konačno sam upoznala dečaka koji je za kolica saznao nakon nedelju dana. Bili smo zajedno tri godine. Gledajući unazad, volela bih da ova veza nikada nije postojala, ali verujem da se to dogodilo zbog nečega - kaže Marta.
Čekao je nju pet godina. "Uvek je znao da ću se vratiti"
Nisu imali međusobnog kontakta, ali su ipak mislili jedno na drugo. - Kad god sam se osećala loše, pitala sam se šta bi mi Adam sada rekao - kaže ona, dirnuta.
Pre nego što su raskinuli, Adam joj je ispričao svoj užasan san. Jedne noći, Marta je sanjala isti san. Morala je da proveri da li je dobro. Pronašla je kontakt, napisala kratku poruku.
- Bila sam iznenađena što mi nije odgovorio, poruka je stigla tek sledećeg dana, tvrdeći da je pecao i da nema vremena. Kako je kasnije rekao, tada je znao kako će se to završiti, ali je znao da se nešto može insistirati, sada je na meni da odlučim, a on će se pretvarati da ga nije briga. Taktika mu se pokazala uspešnom - ponovo se smeje Marita.
Kad ga je ugledala, znala je da je pravo vreme. - Uvek me čekao i znao je da ću se vratiti, ali je takođe znao da se prvo moram naći sama sa sobom.
- Nismo se rastali u svađi, pa smo mogli normalno da razgovaramo - naglašava Adam i dodaje. - Uvek sam joj želeo dobro i podržavao je, često sam zamišljao kako joj je život ispao i nadao sam se da je srećna. Osećao sam da će se to pojaviti u mom životu, samo sam se plašio da će se to dogoditi kada budemo prestari.
Tri meseca kasnije priznala je da ga voli. Ovo je samo čekao. Šest meseci kasnije, na Badnje veče, zaprosio je, a manje od godinu dana kasnije su se venčali. - Dan pre ceremonije, Adam mi je ofarbao invalidska kolica u belo i onda smo ih ukrasili cvećem - kaže Marita, dirnuta.
Priznaju da većina ljudi se zapanji kada ih vidi. - Ponekad se iznenade što se smejemo, kao da su očekivali da sa takvim životom nemamo zbog čega da se radujemo. Kao par u invalidskim kolicima, izazivamo radoznalost. Dešava se da ljudi stoje nasred trotoara i sa čuđenjem gledaju kada Adam izlazi iz automobila, ali kada vide da i ja izlazim iz auta, ne znaju šta se dešava - smeje se Marita i dodaje da obično se svakodnevno susreću sa ljubaznošću.
Početak zajedničkog života
Neko vreme su ostali kod njegovih roditelja. Međutim, želeli su da budu nezavisni, sami, ali su znali da si ne mogu priuštiti izgradnju kuće. - Rekla sam da je teško, kupujemo baraku, najviše ćemo sami s njom nešto da uradimo. Bez oklevanja je pristao. Prioritet je bio iznos, a sve dok je naša kuća bila jednospratna - kaže Marita.
Videli su mnoge kuće, ali kada je videla onu u kojoj danas žive, odmah je rekla Adamu "neka gori i sruši se, ja ne odlazim odavde, ovo je moje mesto!"
Da bi uštedeli novac, počeli su sami da obavljaju male kućne poslove. Za Maritu, koja je po prirodi bila nestrpljiva, trajalo je sve predugo. Uselili su se pre nego što je kuća završena.
- Imali smo relativno gotovu spavaću sobu i probijen zidov do kupatila, tako da smo tamo lako išli s kolicima.
Kako izgleda njihov dan? Oboje rade u istom proizvodnom pogonu.
- Postavila sam uslov da, ako idemo na posao, to treba da uradimo zajedno i na jednom mestu. Nije bilo šanse da ga ne vidim osam sati - kaže Marita. Kako je rekla, to se dogodilo. Tokom obilaska jednog mesta za zapošljavanje u organizaciji MOPS -a, direktno su pitali da rade zajedno. I tako je sve počelo.
- Javila se gospođa iz ljudskih resursa i rekla da vide Adama u prodavnici alata, a ja ću otići u odeljenje prodaje. Ali kako to nije zajedno? - Pitala sam. Objasnila je da će nas razdvojiti samo zid, a ako želim u kupatilo, mogu mu čak i usput dati poljubac - smeje se Marita i dodaje. - Mogu iskreno da kažem da sam zavisna od supruga, iako znam da to ne bi trebalo da bude tako.
Ukoliko imate priču koju želite da podelite sa nama pišite nam na redakcija@najzena.rs
povezane vesti
