Priča koja je POTRESLA BALKAN - Sramota me je, ali šta da radim: Marija ima 56 godina i KRIJE se od sveta da ne vide gde i kako živi! Ovo niko ne zaslužuje

Žena (56) živi u garaži. Da, dobro ste pročitali, živi u garaži na kojoj ni vrata ne rade, pa je većinu vremena otvorena. Na mestu prozora stavljene su daske, pa ni svetlost joj ne dopire u tu prostoriju, ali bar ima struje kako kaže pa može da skuva sebi nešto.

Trudi se da bude čista i da održava svoju higijenu pa ide u obližnji javni toalet. Poslednjih godina je promenila mnogo stanova gde je bila podstanar, ali u ovakvom nije još. Ona radi kao spremačica za malo više od 50.000 dinara, pa pristojni stan sa ovakvom platom ne može da priušti.

- Plaćam pogrebno 150 kuna (2.300 dinara), dopunsko 80 kuna (1.200 dinara) i još imam markicu za prevoz svakog meseca 360 kuna (5.600 dinara). Dok platiš podstanarstvo, onda ti od plate ostane ono malo i s tim se pokrivaj kako možeš. Bila sam puno bez posla. Išla sam na socijalnu pomoć, malo mi je država pomagala, ali ti ne možeš sustići. Dok platiš podstanarstvo, tebi ne ostane za hranu - kaže Marija koja je poreklom iz BiH, a u Hrvatsku je došla osamdesetih godina, u potrazi za poslom.

- Nisam tamo mogla da nađem posao. Sestre su mi mnogo propatile, udale se, imaju porodice, a mama mi je rekla: "Idi ti da nađeš sebi posao da ne bi i ti našla tako nekog". I tako sam se i zaposlila, htela sam da sama sebi zaradim hleb. Radila sam, živela, onda je počeo rat, pa sam ostala bez dokumenata, onda i bez posla - priseća se.

- Pa bilo je teško, jako teško, i bila sam bez posla, tražili su domovnicu, dokaži da si Hrvat, da si hrišćanin. Obilazila sam svaki kontejner. Nije lako, morao si pojesti šta god si našao - priseća se Marija.

Kako je rat krenuo, ona nije dve godine primala platu, a jedna firma je čak i ostala dužna 500 sati.

Pokušala je 2015. godine i da dobije gradski sa, ali je odbijena i za to.

- Da mogu gde otići, otišla bih. Zato me boli što su me odbili od stana. Godine prolaze i život ide... Meni je lakše da ja plaćam državi stan nego da nekome plaćam, tako dajem novac bez veze, kaže Marija.

Ona je takođe šećeraš od kako joj je majka umrla za vreme rata, a ona nije mogla da ide na sahranu. Morala bi da povede računa o ishrani i kvalitetu svog života, ali u njenom slučaju to nije moguće, a rana na nozi dugo ne može da joj zaraste baš zbog dijabetesa.

U firmi u kojoj trenutno radi odbijaju da je prijave, pa ne može da podigne stambeni kredit.

- Ja radim već osam, skoro devet godina. Svaki mesec ti produži, pa dva meseca produži... Pitala sam šefa da me primi za stalno, veli - ne. Digla bih kredit, 100.000 kuna, da rešim stambeno pitanje - ne, neće me primiti za stalno.

Ne želi da se obrati nikome od rodbine, niti želi da zna da ona tako živi.

- Ne smem im ni reći gde živim. Ćutim. Meni su tu bile samo dve poznate osobe, što su sa mnom radile, ali im ne smem reći gde živim jer bi im bilo teško. Bojim se da bi im bilo teško, reći će pa gde si tamo otišla, živiš u gradu, svi žive na lepšim mestima, a ti si tu. A ja ne mogu reći koji je razlog kad ti to trebaš... Nemam platu 10.000 kuna da to sve mogu naplaćati. Sramota je, ali šta da radim? Ne mogu ja od njih očekivati pomoć, kad se teško živi i u Bosni - govori.

Mogućnost povratka u rodni kraj odbacuje, barem dok ne ode u penziju. Posao tamo ne bi tražila.

- Kad tu odem u penziju, onda mogu odlučiti da idem negde na selo. Dok ne dođe penzija, ne idem nigde - kaže Marija u ispovesti koja je potresla Balkan.