Hrabrost, preslaba je to reč da bi se opisala ova žena. Dragica Gašić, prvi srpski povratnik u gradić u Metohiji posle 1999. godine.
Priznaje nam da joj je jedan od najlepših dana u životu bio onaj kad su je pozvali iz Prištine i rekli da su izbacili Albanca koji je živeo u njenom stanu. Pozvali su je da dođe po ključ od doma u kome je provela najlepše dane svog života, rodila svoja dva sina.
Iako je znala gde se vraća, nije očekivala da će biti ovako teško. Preko dana je sve u redu, a noću – pakao. Nasrtaji, pretnje, glasovi i strašni zvuci.
„Kamenuju mi prozore, slomili su roletnu, svake noći mi po tri puta lupaju na vrata, oko dva, pa u tri, pa oko četiri sata, jako lupaju na vrata. Strašno je, vrata su mi u haosu, polupana. Imam strah da spavam. Sinoć me zabolelo u grudima, jer sam očekivala i njihovu reakciju, imali su sastanak oko toga kako da me isteraju iz Đakovice“, priča nam i dodaje da je, pošto je bila uzemirena kao nikada do sada, ipak otišla u Gračanicu.
Ipak, nije sedela skrštenih ruku. Na sreću, njena zgrada je pored stanice đakovačke policije, od njih je tražila pomoć.
„I slike su mi lepili, da me kolju, da me ubijaju. Ja sam sve to prijavila. Policija je reagovala, slikala, uzela moju izjavu, uzeli su i te slike, odlepili ih sa ulaznih vrata. I uhvatili su jednog dečka, priveli ga na 24 časa, pa će da ga puste. Sad posle toga moram i njega da se pazim“, kaže nam Dragica.
Naš poziv zatekao ju je u jednom selu pored Kline. Došla je, kaže, da vidi sestru i da se naspava, jer već dvadeset noći oka nije sklopila.
U rodnoj Đakovici, osim od policije, ni od koga drugog ne može da očekuje bilo kakvu pomoć. Veruje da sigurno ima i ljudi koji bi joj pomogli, ali ne smeju.
„Ljudi me prepoznaju na ulici, ali ne smeju da se jave, plaše se, plaše se jedan drugoga. Ima jedan komšija Albanac u mom ulazu, jedini je ostao, ovi drugi, svi su doseljenici posle rata, ali ni on ne sme da razgovara sa mnom, pretpostavljam da mu drugi prete, plaši se. Niko u celom gradu neće da razgovara sa mnom“.
Dragica Gašić ne gubi nadu. Skuplja, kaže, snagu, za dane koji dolaze, jer joj ne pada na pamet da se vrati u Smederevsku Palanku, gde je živela kao interno raseljeno lice.
Stariji sin živi i radi u Beogradu, a mlađi, koji je živeo s njom, nije pošao u Đakovicu zbog problema sa zdravljem, epileptičar je.
Pričitajte još
„Gde ću tako bolesnog da ga povedem ovde… On ima 33 godine, kada bi čuo ovu lupnjavu, kad mi udaraju na vrata noću, on bi se onesvestio, šta tad da radim? Gde bih s njim? Niti imam kola, niti imamo lekare blizu, pitanje je da li bi ga primili u bolnicu kad bi znali da je povratnik“, priča nam ova žena izuzetne snage.
Posle pakla kroz koji je prošla, Dragica je danas puna optimizma, u Gračanici se videla sa direktorom Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petrom Petkovićem, obećao je pomoć. Kaže da je isto obećanje dobila u sedištu Kancelarije u Kosovskoj Mitrovici kada je stigla iz Palanke, ali da od toga nije bilo ništa. Sigurna je da će sada sve biti dobro.
„Nije mi lako sa Albancima, ali najviše mi je žao za moju državu, za ove što su zaduženi za povratnike u Đakovicu, nisu preduzeli mere, danas mi je dvadeseti dan da me niko nije pitao imam li čašu vode, imam li jogurt. Niko mi nije doneo makar jednu jabuku. Dijabetičar sam, primam insulin, niko me ne pita kako mi je. Jedino policija svrati i pita me kako je, da li me neko napada“, kaže Dragica Gašić, prva Srpkinja koja se vratila u Đakovicu.
Radosna, ona na kraju razgovora za Sputnjik još dodaje;
„Danas su mi u Gračanici obećali, stižu blindirana vrata za moj stan! Prvo u Klinu, pa će ih neki čovek prebaciti u Đakovicu. Idem i ja s njim. Ne bih ni dolazila, da sam mislila da se vraćam. Ostajem u svom gradu, u svojoj kući“!
povezane vesti
