„Pronađen sam u liftu 29. aprila 1977. godine u 23:40. Bio sam obučen u belu benkicu, ispod nje bela košuljica, a preko toga pletena benkica sa kapicom. Bio sam umotan u belo-plavo ćebence. Pored mene su bile četiri tetra pelene i bočica bebi pudera iz fabrike u Leskovcu. Ostavljen sam kao beba, a bio sam kao da nosim „punu ratnu opremu“!“, tako svoju životnu priču počinje Milan Popović u ispovesti za Kurir.
Tada je imao oko mesec dana, kad je jedan stanar zgrade u Ulici Narodnog fronta 17 (danas Ulica Kraljice Natalije) pozvao policiju. Na lice mesta izašli su pripadnici Šeste stanice milicije Stari grad – i tada je počeo Milanov život.
Godinama kasnije, Milan je otišao da vidi zgradu gde je ostavljen. Pokucao je na vrata čoveku koji ga je pronašao, ali odgovor nije bio baš topao.
„Uplašio se jer je bilo vreme korone i pretio jeda će zvati policiju. Ipak sam ušao, a posle sam mu poslao pismo. Izvinio se: 'Oprosti, dečko, kako da te ne znam. Stalno mislim na tebe.' Danas smo u kontaktu“, priča Milan. „Kad sam ušao u zgradu, nisam imao emocije. Samo sam pomislio – možda će me sad policija uhapsiti, a ja imam avion za tri sata“, smeje se.
Posle smeštaja u sirotište u Zvečanskoj, dobio je privremeno ime Ilija, po policajcu iz patrole. Lekari nisu mogli tačno da odrede datum rođenja, pa su mu dali 1. april.
„Verujte, pogodili su – ceo moj život je jedan veliki ’aprililili’“, kaže Milan sa osmehom. U Centru za zaštitu odojčadi proveo je nekoliko meseci dok ga nisu usvojili Svetlana, profesorka engleskog jezika, i Aleksandar Popović, zdravstveni radnik iz Niša. Dali su mu ime Milan i pružili mu detinjstvo puno ljubavi.
Napustio Srbiju posle bombardovanja
„Kao dete nisam osećao nedostatak zbog bioloških roditelja. Imao sam sve što mi je trebalo. Bilo je zadirkivanja, jer je usvajanje nekada bilo retkost, ali to me nije poremetilo. Možda me je i oblikovalo – uvek sam bio solo igrač, nisam mario za tuđa mišljenja. Ako se nešto loše desi, idem dalje: ’Sutra je novi dan!’“, kaže Milan.
Završio je školu, služio vojsku na Kosovu i Metohiji u teškom periodu, pa upisao fakultet. Ipak, osećaj nepripadanja naveo ga je da ode iz Srbije.
„Posle bombardovanja više nije bilo osmeha. Nije bio problem novac, nego atmosfera. Sve što sam hteo bilo je da se svakog dana makar malo nasmejem.“
Tajna koju mu je otkrila numerološkinja
Sa 25 nemačkih maraka u džepu krenuo je na put – Grčka, Italija, Švajcarska… i na kraju Španija. Danas tamo živi i radi u prodaji nekretnina. Oženjen je Ivanom iz Smedereva i imaju dva sina – Aleksandra (10) i Konstantina (9).
Jedan događaj ga je posebno pogodio: „Devojka s kojom sam tada bio pričala je s numerološkinjom. Kad joj je dala moje podatke, žena je ispustila olovku i rekla: ’Reci mu da ne mrzi, da je sve moralo tako da bude i da će se priča jednog dana sama otvoriti.’ A onda je dodala: ’Gde mu je brat? Vidim da su dvoje dece ostavljeno.’ To me je slomilo. Ceo život sam želeo brata ili sestru.“
Kad mu se rodilo prvo dete, majka Svetlana ga je podstakla da potraži biološke roditelje.
Bez gorčine, sa zahvalnošću
„Rekla je: ’Sada imaš decu, treba da znaš odakle dolaziš, da znaš svoju genetiku.’ Sama je pozvala sirotište. Tamo su rekli da se nikad nije desilo da usvojitelji zovu. Ipak, zbog zakona morao sam lično da podnesem zahtev. Poslali su mi – gotovo ništa. Sve je počelo od tog lifta.“
Kasnije je preko društvenih mreža pokušavao da dođe do istine. Javljali su mu se razni ljudi – vračevi, lažni proroci, sumnjivi – ali ništa konkretno.
„Majka koja me je usvojila je moja prava majka. Otac je živeo za mene. Voleo bih da upoznam biološke roditelje, ali ništa ne tražim. Nisam ljut. Mogla me je pobaciti – a nije. Hvala joj do neba. Samo želim da zna da je sve prošlo najbolje moguće.“
DNK analiza – nada za sutra
Milan veruje da mu je biološka majka najverovatnije bila mlada studentkinja iz unutrašnjosti, koja je trudnoću skrivala od porodice.
Napravio je DNK test preko strane agencije, nadajući se da će pronaći nekog rođaka.
„Ovde u inostranstvu svi imaju rodbinu, porodicu, a ja – nikoga. Bilo bi lepo da možda pronađem brata. Da se makar jednom sretnemo, čujemo – da znamo da postojimo.“
