Baka Mira ima 93 godine i još sama kuva: Godinama ne menja doručak, a jednu stvar nikad ne stavlja na tanjir

Mira Armstrong ima 92 godine i još uvek živi potpuno samostalno u kući koju je 1956. godine izgradila sa svojim pokojnim suprugom Brusom, u australijskom mestu Porepunkah. Iako je život nije mazio, Mira se ne predaje – ostaje aktivna, druželjubiva i umereno se hrani, a sve to smatra ključevima svoje dugovečnosti.

Rođena je 1933. godine u Poljskoj, u vreme Velike depresije. Njen otac bio je vojni rezervista i obućar, a tokom Drugog svetskog rata završio je u nemačkom zarobljeništvu. Porodica mu se ubrzo pridružila, pa su Mira, njena majka i braća i sestre ratne godine preživljavali u napuštenim nemačkim selima, često bez hrane, škole i osnovnih uslova za život.

„Jednom smo četiri dana bili bez ičega za jelo, zube smo prali pepelom“, ispričala je za Business Insider.

Nakon rata, porodica se iz logora za raseljena lica preselila u Australiju. Dolazak u Melburn 1950. godine doživela je kao dolazak u raj. „Sve je bilo neobično i čudesno. Konačno smo bili slobodni“, priseća se. U mestu Porepunkah upoznala je Brusa, za koga se udala 1954. godine. Imali su petoro dece, a Mira je paralelno radila u ugostiteljstvu i trgovini, i pomagala na farmi.

Ključevi dugovečnosti

Fizička aktivnost je, kako kaže, oduvek bila deo njenog života.
„Vozila sam bicikl 24 kilometra do posla i nazad, u štiklama išla u crkvu, a kad smo gradili kuću – temelje i bunar kopali smo ručno“, prisetila se. I danas rado šeta, uređuje vrt i vodi računa o ishrani.

„Jedem sve, verovatno zato što se sećam gladi tokom rata. Jednom nismo jeli četiri dana. Za doručak jedem ovsene pahuljice ili Weetabix. Za ručak guste supe pune povrća, tople sendviče od integralnog hleba, piletinu, ribu i orahe. Ne jedem mnogo crvenog mesa. Moja slabost je voće, iako moram da pazim jer sam na granici dijabetesa. Nikada nisam pušila ni pila, a tek sam nedavno počela da pijem kafu“, kaže Mira za BI.

Društveni život i vedar duh

Njen društveni život nikada nije zamro. Ima osmoro unučadi i osmoro praunučadi, a decenijama je volontirala u lokalnoj zajednici – čak 29 godina dostavljala je obroke starijima, a 14 godina radila u humanitarnoj prodavnici.

Vera joj je, kaže, pomogla da prebrodi teške trenutke – smrt supruga 1977. i tragični gubitak najmlađeg sina 1992. godine.

Mentalnu svežinu održava rešavanjem ukrštenica i čitanjem trilera i ljubavnih romana, a uživa i u hranjenju ptica i baštovanstvu.
„Možda su te navike zaslužne za moju dugovečnost, a sigurno su zaslužne za moju sreću. Ali moj savet broj jedan za dug život je: nemoj da umreš“, poručuje kroz smeh Mira, koja se ne žali ni na genetiku – njena majka je, naime, doživela 97 godina.