Na samoj granici Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u zabačenom selu Drenovac Osredački, podno planinskih padina i duboko u šumi, poslednje godine života provodi 87-godišnja Smilja Ševo – usamljena, ali ne i zaboravljena.
Njena svakodnevica odvija se u gotovo nepristupačnim uslovima. Do nje redovno dolaze jedino ljudi iz Crvenog krsta Gračac, koji prelaze granicu i po nekoliko puta samo da bi joj doneli osnovne potrepštine.
Surova priroda, ali čvrsto srce
Do sela ne vode putevi – samo uski, šumski prolazi. Odroni kamenja, srušena stabla i neprohodna priroda otežavaju pristup najudaljenijem mestu u opštini Gračac, ali humanitarci ne odustaju. Znaju da, iako je Smilja sama, nije zaboravljena.
– Bolje me vole nego moji rođeni – kaže baka Smilja, misleći na zaposlene u Crvenom krstu i komšiju sa druge strane granice, koji joj pomaže koliko god može.
Ne kupa se – i ne želi momka
U svojoj staroj drvenoj kućici, bez standardne infrastrukture i često bez struje, Smilja prkosi savremenom dobu. Vodu ima, ali je koristi štedljivo. O higijenskim navikama priča s osmehom i inatom, jasno odbijajući promene.
– Neko presvlačenje, kupanje i ostalo ne prihvata ni pod razno. Pokušamo da očistimo, ali već sutradan sve bude kao što je bilo – iskreno kaže Milka Cvjetković iz Crvenog krsta Gračac.
Smilja ne skriva svoj vedar duh, a ni posle skoro devet decenija života u samoći ne nedostaje joj smisla za humor.
– Neću ja momka. Bolje deda koji ima para! Šta će mi momak? Momak traži pare – šali se baka Smilja.
Njeno srce pripada šumi
U selu koje je nekada vrvelo životom, danas su ostale samo ona i, povremeno, Zora. Ponekad ni Zora nije tu, pa Smilja ostaje jedina stanovnica Drenovca. Iako bi mnogi na njenom mestu odavno potražili utočište u domu za stare, Smilja o tome ne želi ni da razmišlja.
– Bio Drenovac dobar, bogat. A sad nema nigde nikoga, samo ja i Zora – priseća se. Srce joj, kaže, pripada njenoj šumi.
Za one koji joj pomažu, Smilja je simbol upornosti i posebnosti. A za njih, ona je jednostavno – njihova šumska vila.
– Ne znamo jesmo li hrabri ili ludi, ali znamo da tim ljudima neko mora pomoći – poručuju iz Crvenog krsta.
